Дуге цеви и јужно од Ибра

Из мрака, с оне стране моста у Косовској Митровици, истрчава особа са батеријском лампом и пушком. Тек са неколико метара види се да је тамна униформа, панцир. Крупнији мушкарац иза њега једва га стиже и заузима положај испред фарова аутомобила, прст на обарачу калашњикова. Од његове осветљене и смешно преувеличане појаве требало би да се уплаше путници у нашем аутомобилу. Међутим, паника је на другој страни, специјалци Росу одмах после строгог прегледа докумената трче на другу страну. Покрет „Осхтима” најављује мобилизацију на северу Косова, код Газиместана петнаест килограма експлозива, снажна светла са ротација падају у равномерном ритму по споменику Косовским јунацима. Стару касарну „Маршал Тито”, која се још звала и „Косовских јунака”, а данас „Адем Јашари”, чувају дуге цеви полиције Росу.

Тако почиње дан војске Косова. На једној страни је еуфорија, на другој лош осећај и још једно губљење наде да минимум правде постоји. У Приштини је гласна музика, у Грачаници тишина. Подигнут је још један зид између Срба и Албанаца, подигнут је зид између Срба и међународне заједнице, подигнут је зид између Албанаца и њихових немоћних западних пријатеља, који су им поручивали: „Није време за војску”. Харадинај и Тачи одлучили су се за проверену девизу: „Бирај најјачег!” Само он има право да поништава све обавезујуће договоре, документа, резолуције и европске вредности. Он зна ред на Косову и полаже право на Косово.

„За мене, моју породицу и за моје америчке суграђане, то је више од спољнополитичког питања. То је лично питање”, изјавила је Хилари Клинтон пре четири године у Приштини.

Ова реченица је алтернативни устав Косова, и у њој је, заправо, садржано посмртно слово Европи и њеним вредностима на овом парчету Балкана. Јучерашњи рођендан војске Косова за већину Европљана, па и Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО-а, јесте дан за жаљење и, како је рекао, „долази у погрешно време”. У овим опрезним сумњама албанских пријатеља крије се узрок будуће нестабилности.

Исцрпљена бриселским преговорима и предајом већине својих надлежности, Србија је сатерана у угао и нема више шта да понуди. Хашим Тачи је добио све, а није дао ништа. Јучерашњи дан је крај дијалога Београда и Приштине. Дуге цеви и војници, који без реда улазе у скупштину Косова, савршена су порука Србима и њиховим интересима. Они су до данас, према Ахтисаријевом плану и Уставу Косова, имали право да спрече овакве одлуке, а данас су заобиђени скупштинским гласањем. Устав Косова је остао по страни, као и име војне формације.

Нацрт закона о трансформацији Косовских безбедносних снага у министарство одбране, нацрт закона о трансформацији у оружане снаге и закон којим је званично формалноправно завршена процедура формирања косовских оружаних снага, поништили су право и могућност Срба. Одмах после овог чина уследила су уверавања Харадинаја да је то „војска свих грађана”, Тачија да се ово „најбољи поклон за крај године”, министар војни је захвалио Америци, а председник Скупштине Кадри Весели поручио: „Честитам војницима!”

У овом, како се сматра, последњем обрачуну, Хашим Тачи је истурио Рамуша Харадинаја да заврши „историјски посао”. Митолошки статус који ужива ова породица и њен први човек, који никада није научио да хода по равном, јер му ноге пропадају као да корача по проклетијским врлетима, дозвољава му да доврши национални посао. Егзекутор Срба у рату постао је, двадесет година касније, егзекутор Србије у миру. Њега ће се већина нерадо сећати, а уживаће у плодовима његове националне мисије. Јучерашњим даном Хашим Тачи је широко отворио врата Хага својим саборцима из ОВК. Сада може да их крије, предаје, прави представе и уцењује међународну заједницу.

У Грачаници – тишина. На пустом путу албанска застава вијори се из аутомобила. Она треба да каже Србима да су побеђени. На питање шта мисли о овом дану и војсци, један пролазник кратко одговара: „Још једно зло!” Политиколог Стефан Филиповић тврди да је комплетна представа у Приштини „једна велика самообмана. Добили смо још један НАТО батаљон, лако опремљен. Све је ово за унутрашњу политичку употребу. Мислили смо да су Албанци прагматичнији, али и они, као и остали Балканци, падају на најјефтинији могући популизам”.

У основи, једина права војска на Косову јесу 450.000 дугих цеви у рукама албанског становништва. До ове бројке су дошле Уједињене нације, а њен разорни потенцијал најбоље познају они који данас контролишу већину политичких, економских и националних процеса на Косову. Те дуге цеви су увек спремне и традиционално окренуте против реда и државе. Хашим Тачи међу њима тешко препознаје своје гласаче, а у војсци Косова, коју он плаћа, и међу њиховим породицама, има сигурних 50.000 гласова.

У Улици Мајке Терезе, бившој Видовданској, скупило се доста света, чују се и честитке, а изнад њихових глава, већином, висе америчке заставе. На степеништу испред Народног позоришта, пред двадесетак људи, млади музичари са флаутама протестују и свирају против корупције.

Полако пада мрак у касарни „Адем Јашари”, коју је НАТО, заједно са околином и православним гробљем, немилосрдно бомбардовао. Ту почиње парада, симболични завршетак целог процеса. Главне звезде на свечаности су амерички мултифункционални „хамвији”, а преко пута је нова, огромна зграда будуће америчке амбасаде.

Срби у тишини, у Грачаници, имају мале планове и кратке путеве. „Идем до Митровице у последњу туру набавке за Светог Николу. Завршавам све за славу”, каже професор географије Бобан Јевтић. Срби су навикли на овакве „историјске” догађаје, за њих је садашњи живот историја. Уклоњен је експлозив код Газиместана, ситно провејава снег, на путу сликар Никола Илић пушта песму Џонија Штулића: „Или је немир, или је страст. Има тог овдје исувише... Предах између ратова.”