Оркански висови изнад Обреновца

Кућа у Јасенку, на узвишењу изнад Обреновца, била је савршено решење после одрастања у стану на београдској калдрми и подстанарског живота по београдским периферијама. Са терасе се види добар део Шумадије.

Сунце лети израња изнад Авале, а зими се појављује изнад Космаја. Неколико нанизаних брда и долине испуњене маглом чине да је сваки излазак сунца непоновљив доживљај. Са друге стране брда, сунце нестаје далеко, тамо где се Тамнава спаја с небом. Посебно је занимљив јунски залазак кад сунце нестане између димњака обреновачке термоелектране.

У почетку сам свој нови дом називао „Кућа излазећег сунца”, а онда сам га преименовао у „Орканске висове”. Стални ветрови који се пребацују преко брда не дозвољавају да се ниједна честица из обреновачких електрана појави над мојим двориштем, већ сав дим распрше по сремској равници.

Мијина филозофија

На периферији можете без проблема наћи повећу, лепо уређену кућу са воћњаком, за новац којим ни у приградским насељима не можете купити ни гарсоњеру. Ко нема новца да купи кућу у селима око Београда, са мало среће може наћи празну, коју наследници не желе да продају, а коју би радо изнајмили некоме тек да не буде празна.

Одрастао сам на београдској калдрми и гледао како она нестаје. Када сам ушао у своје ново двориште, приметио сам да су бројне степенице и окућница начињени од гранитних коцки. Први власник куће ми је открио да је, када је дизана коцка у Немањиној улици, његов отац напунио пун камион тог драгоценог материјала и дотерао га у Јасенак.

Кад одрастете у густо насељеној урбаној средини помислите да је сеоски живот депресиван и монотон. Грешка. У стамбеној згради упознате комшију ако из његове кухиње у ваше купатило цури вода. На селу је комшија битнији од телевизора. Мој први комшија Мија ми је одмах рекао где могу да нађем мајстора да ми среди ограду, где да купим млеко, сир, јаја, паприку, тек убрани парадајз… По ценама које су ниже него код „Лидла”.

Комшија Мија је типичан конзумент лагодног пензионерског живота на селу. Редовно шета са псом Зверком, животињом крволочног имена, али благе нарави. Са свим комшијама се лепо исприча, а када га питају како је, увек одговара: – Не жалим се. А што би се и жалио када се бави само пчелама, а жени дозвољава да сређује имање и да му угађа.

Приградски превоз је мало разређенији од градског, али знатно редовнији и бржи. Полупразан минибус без проблема преваљује тридесетак километара од Јасенка до Главне железничке станице за 40 минута. Јасенак је добро повезан многобројним аутобуским линијама са Обреновцем, Баричом, Барајевом, Степојевцем и Лазаревцем. Обреновачка пијаца је добро снабдевена и јефтинија је од градских пијаца.

Јасенак се шири по висовима, а од њега се рачвају Дражевац, Мислођин и Вранић. Села су распоређена на романтичним висовима, сликовита су, али мештани нису заинтересовани за туризам. Чак ни кафана не успева да се запати.

Својевремено су постојале две кафане, али су мештани одлучили да живе здраво. Занимљиво је да у околини има доста странаца. Ја сам купио кућу од једног Енглеза који је био одушевљен крајоликом и птицама које су му певале под прозором. Кућу је отуђио јер је проценио да шпанска села ипак имају више сунца, него села у Србији. А и лекар му је рекао да је српско гостопримство опасно за његово здравље.

Рај за планинаре и ловце

Од занимљивости у ближој околини овог места вреди поменути Манастир Светог Христифора у Мислођину чији се настанак везује за краља Драгутина. У Вранићу се налази црква брвнара 40 мученика са богатом музејском поставком и малим етно-насељем.

У Дражевцу, који је спојен са Јасенком, обновљена је задружна кућа породице Ранковић, у којој је рођен Александар Ранковић Лека, значајна личност из комунистичке Југославије. Колубара се овде улива у Саву. Неколико километара узводно се налази Јозића колиба, омиљено одредиште београдских планинара.