Orkanski visovi iznad Obrenovca

Kuća u Jasenku, na uzvišenju iznad Obrenovca, bila je savršeno rešenje posle odrastanja u stanu na beogradskoj kaldrmi i podstanarskog života po beogradskim periferijama. Sa terase se vidi dobar deo Šumadije.

Sunce leti izranja iznad Avale, a zimi se pojavljuje iznad Kosmaja. Nekoliko nanizanih brda i doline ispunjene maglom čine da je svaki izlazak sunca neponovljiv doživljaj. Sa druge strane brda, sunce nestaje daleko, tamo gde se Tamnava spaja s nebom. Posebno je zanimljiv junski zalazak kad sunce nestane između dimnjaka obrenovačke termoelektrane.

U početku sam svoj novi dom nazivao „Kuća izlazećeg sunca”, a onda sam ga preimenovao u „Orkanske visove”. Stalni vetrovi koji se prebacuju preko brda ne dozvoljavaju da se nijedna čestica iz obrenovačkih elektrana pojavi nad mojim dvorištem, već sav dim rasprše po sremskoj ravnici.

Mijina filozofija

Na periferiji možete bez problema naći poveću, lepo uređenu kuću sa voćnjakom, za novac kojim ni u prigradskim naseljima ne možete kupiti ni garsonjeru. Ko nema novca da kupi kuću u selima oko Beograda, sa malo sreće može naći praznu, koju naslednici ne žele da prodaju, a koju bi rado iznajmili nekome tek da ne bude prazna.

Odrastao sam na beogradskoj kaldrmi i gledao kako ona nestaje. Kada sam ušao u svoje novo dvorište, primetio sam da su brojne stepenice i okućnica načinjeni od granitnih kocki. Prvi vlasnik kuće mi je otkrio da je, kada je dizana kocka u Nemanjinoj ulici, njegov otac napunio pun kamion tog dragocenog materijala i doterao ga u Jasenak.

Kad odrastete u gusto naseljenoj urbanoj sredini pomislite da je seoski život depresivan i monoton. Greška. U stambenoj zgradi upoznate komšiju ako iz njegove kuhinje u vaše kupatilo curi voda. Na selu je komšija bitniji od televizora. Moj prvi komšija Mija mi je odmah rekao gde mogu da nađem majstora da mi sredi ogradu, gde da kupim mleko, sir, jaja, papriku, tek ubrani paradajz… Po cenama koje su niže nego kod „Lidla”.

Komšija Mija je tipičan konzument lagodnog penzionerskog života na selu. Redovno šeta sa psom Zverkom, životinjom krvoločnog imena, ali blage naravi. Sa svim komšijama se lepo ispriča, a kada ga pitaju kako je, uvek odgovara: – Ne žalim se. A što bi se i žalio kada se bavi samo pčelama, a ženi dozvoljava da sređuje imanje i da mu ugađa.

Prigradski prevoz je malo razređeniji od gradskog, ali znatno redovniji i brži. Poluprazan minibus bez problema prevaljuje tridesetak kilometara od Jasenka do Glavne železničke stanice za 40 minuta. Jasenak je dobro povezan mnogobrojnim autobuskim linijama sa Obrenovcem, Baričom, Barajevom, Stepojevcem i Lazarevcem. Obrenovačka pijaca je dobro snabdevena i jeftinija je od gradskih pijaca.

Jasenak se širi po visovima, a od njega se račvaju Draževac, Mislođin i Vranić. Sela su raspoređena na romantičnim visovima, slikovita su, ali meštani nisu zainteresovani za turizam. Čak ni kafana ne uspeva da se zapati.

Svojevremeno su postojale dve kafane, ali su meštani odlučili da žive zdravo. Zanimljivo je da u okolini ima dosta stranaca. Ja sam kupio kuću od jednog Engleza koji je bio oduševljen krajolikom i pticama koje su mu pevale pod prozorom. Kuću je otuđio jer je procenio da španska sela ipak imaju više sunca, nego sela u Srbiji. A i lekar mu je rekao da je srpsko gostoprimstvo opasno za njegovo zdravlje.

Raj za planinare i lovce

Od zanimljivosti u bližoj okolini ovog mesta vredi pomenuti Manastir Svetog Hristifora u Mislođinu čiji se nastanak vezuje za kralja Dragutina. U Vraniću se nalazi crkva brvnara 40 mučenika sa bogatom muzejskom postavkom i malim etno-naseljem.

U Draževcu, koji je spojen sa Jasenkom, obnovljena je zadružna kuća porodice Ranković, u kojoj je rođen Aleksandar Ranković Leka, značajna ličnost iz komunističke Jugoslavije. Kolubara se ovde uliva u Savu. Nekoliko kilometara uzvodno se nalazi Jozića koliba, omiljeno odredište beogradskih planinara.