Ка­фе-при­ко­ли­ца и да­ље сто­ји

Пре не­ко­ли­ко ме­се­ци пи­сао сам у овој ру­бри­ци о ка­фе-при­ко­ли­ци у Бло­ку 21, на Но­вом Бе­о­гра­ду. Ме­сец да­на ка­сни­је у ис­тој ру­бри­ци об­ја­вљен је и мој до­пис „Чи­је су на­ше зе­ле­не по­вр­ши­не (17. ав­густ 2018. го­ди­не). Иако сам ви­ше пу­та при­ја­вљи­вао овај про­блем над­ле­жни­ма (чак су би­ле ин­спек­ци­је на те­ре­ну), ка­фе-при­ко­ли­ца и да­ље сто­ји на истом ме­сту.

Да си­ту­а­ци­ја бу­де го­ра, овај мон­та­жно-де­мон­та­жни обје­кат, ко­ји је имао при­вре­ме­но одо­бре­ње до 1. но­вем­бра, а ва­же­ћу ре­ги­стра­ци­ју до 23. но­вем­бра те­ку­ће го­ди­не, по­стао је у ме­ђу­вре­ме­ну пра­во сме­тли­ште и ма­ла де­по­ни­ја у овом де­лу бло­ка. На тај на­чин, јав­на зе­ле­на по­вр­ши­на на ко­јој је по­ста­вље­на при­ко­ли­ца до­дат­но је де­гра­ди­ра­на и де­ва­сти­ра­на, на­о­чи­глед свих нас. За ту де­гра­да­ци­ју и де­ва­ста­ци­ју, на­рав­но, над­ле­жни од­ма­ху­ју ру­ком и из­бе­га­ва­ју би­ло ка­кву од­го­вор­ност. 

Ова за­бри­ња­ва­ју­ћа по­ја­ва отва­ра два кључ­на пи­та­ња за на­шу ар­хи­тек­тон­ску про­фе­си­ју. Пр­во, си­стем обра­зо­ва­ња ар­хи­те­ка­та, ко­ји до­зво­ља­ва, све­сно или не­све­сно, да по­је­дин­ци као што је аутор по­ме­ну­те при­ко­ли­це за­вр­ша­ва­ју ар­хи­тек­тон­ске фа­кул­те­те у Ср­би­ји и сти­чу зва­ње ар­хи­тек­те. Дру­го, си­стем функ­ци­о­ни­са­ња ар­хи­тек­тон­ске про­фе­си­је, где се ова­кве по­ја­ве не санк­ци­о­ни­шу и го­то­во бес­по­го­вор­но то­ле­ри­шу, а ко­је не­ми­нов­но де­гра­ди­ра­ју про­фе­си­ју, али и са­му ар­хи­тек­ту­ру, ко­ја је, у би­ти, нај­ве­ћа жр­тва та­квих „ар­хи­те­ка­та”.

Оба пи­та­ња ути­чу на ква­ли­тет на­ше ар­хи­тек­тон­ске прак­се, ко­ја је, част из­у­зе­ци­ма и рет­ким све­тлим при­ме­ри­ма, до­та­кла са­мо дно у сва­ком по­гле­ду. Због та­квих ства­ри и де­ла­ња не­са­ве­сних по­је­ди­на­ца, Бе­о­град нам ви­ше ли­чи на не­ку ка­са­бу пред Ис­тан­бу­лом, не­го на пра­ву европ­ску ме­тро­по­лу. 

Др Го­ран В. Ан­ђел­ко­вић, унив. дипл. инж. арх.