Где су границе стида

Ових дана су многе новине  објавиле податак да је директор Института за нуклеарне науке „Винча” (у даљем тексту ИНН „Винча”) др Милица Марчета Канински (ММК) повећала плату свом садашњем супругу Славку Карићу (завршен Факултет безбедности) за 100.000 динара тако да је ова у марту 2018. године достигла астрономских 270.000 динара.

Једнако великодушна је била и према Карићевој сестри и  брату (административним службеницима који имају плате као људи с највишим звањима у нормалним научним лабораторијама Института), док је јетрви престао ангажман по уговору у институту и сада се чека одобрење министарства да је ставе на буџет.  Све неподопштине, које се у ИНН „Винча” дешавају од доласка на власт нове управљачке гарнитуре, тешко је проверити. Детаљи пословања и плате су строго чуване тајне, за одавање којих се, по недавно потписаним уговорима о раду, добија отказ.

Сви разлози које је „директорка” понудила јавности правдајући своје поступке, нормалном уму су непојмљиви, а изношење преувеличаних података о приходовању института са тржишта није поткрепљено никаквим поузданим референцама. Од свих тврдњи, које је правдајући се изнела ММК, једино јој се може веровати кад каже: „Ја на институт гледам као на моју кућу.” Заборавила је гђа „директорка” још само да каже: У њој радим шта хоћу и не питам шта кошта!

Уз напомену да је незнатна вероватноћа да ће се ико из надлежног министарстава побринути да нешто предузме, иако су на делу не мале девијације, него изгледа прави „интелектуални разврат”, желим само да се осврнем на „директоркине” речи: „Онај кога је држава школовала да буде доктор наука треба да ради за државу, а не да научне радове пише за себе.” 

Као прво, нико не пише научне радове само за себе јер то углавном није лак и пријатан посао. Као друго, већина научника данас у Србији своје постојање пред државом оправдава само на основу штампаних радова у неком од многих светских научних часописа. Тако је у Србији, тако је и свугде у цивилизованом свету. Као треће, ова „директорка” највећег српског научног института, у својим недавним изјавама у јавности се с нескривеним ниподаштавањем односила према најбројнијем и најважнијем делу свог кадровског потенцијала, својој „изборној бази”, што је најблаже речено не само некултурно него и веома глупо. 

И, као последње, већина послова које су Винчини научници и инжењери годинама обављали за привреду, углавном је била монополског типа проистеклог из делатности ИНН „Винча”, а мањи део по принципу „насумичног хода” – слично пијанцима. Ови послови су добијани углавном захваљујући позитивној слици у овдашњој јавности коју су стекле многе претходне генерације истраживача и научника ИНН. 

Схватајући да презир према научницима не може бити случајан, покушах да разлоге за овакво неразумно зборење главног човека института потражим у научностручној биографији младе „директорке”. Понешто и нађох. На једном од националних пројеката на коме учествује: „Водонична енергија – развој нових материјала: електролитичко добијање водоника, водоничне горивне ћелије, изотопски ефекти”, поред два помоћника директора института из њене матичне Лабораторије за физичку хемију (ЛФХ), Бојана Радака и Владимира Николића, на овом пројекту, као истраживач сарадник,  фигурише и стручњак за безбедност, поменути муж (супруг) „директорке” Славко Карић. На Кобсону се може лако наћи да је овај безбедњак потписан на четири рада у „врхунским међународним часописима” у периоду од 2014. до 2017. године, заједно са својом одскора супругом и „директорком”. Радови у просеку имају преко седам аутора, а један од коаутора на сва четири рада је и помоћник директора за технолошки развој Владимир Николић. Колико је, када и како допринео сваком од ових научних радова „истраживач сарадник” Славко Карић мени је тешко да проценим. Питам се: Да ли уопште постоје тако осетљиви инструменти, на Земљи и у космосу, који би тај допринос могли да квантификују? 

Свестан да је и ово до сада превише, не могу а да не додам још пар запажања. Поменух да је на цитираном пројекту ЛФХ ИНН „Винча” један од учесника и помоћник директора Института за организацију и ПР, научни саветник Бојан Радак. Невероватно би било да он, као бивши вршилац дужности директора института и човек одговоран за јавне контакте, није приметио тако очигледно профанисање институције у којој је провео радни век. Да све буде још гротескније, он је један од седам чланова Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду. Надајмо се да ће се овај одбор огласити пре ресорног министарства.

Наравно да се све ово може данас догађати јер укупно осам година Министарство просвете, науке и технолошког развоја није у стању да уради оно што је по закону и разуму дужно: да пажљиво провери шта стварно добија од научника и колико то вреди.

*Научни саветник Института „Винча” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа