За­па­ду се не мо­же ве­ро­ва­ти

САД, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и Не­мач­ка нај­ве­ћи су спон­зо­ри ства­ра­ња вој­ске та­ко­зва­не др­жа­ве Ко­со­во. То тре­ба да зна­мо и ни­ка­да не за­бо­ра­ви­мо. Пр­ве две зе­мље отво­ре­но, иза­зи­вач­ки, ди­рект­но са еле­мен­ти­ма бру­тал­но­сти пре­ма све­му што у прав­ном и без­бед­но­сном сми­слу пред­ста­вља огра­ни­ча­ва­ју­ћи фак­тор, уз не­скри­ве­ни ани­мо­зи­тет пре­ма Ср­би­ји, тре­ћа – по­ту­ље­но, ка­ко би на­род ре­као „ис­под жи­та” је за­вр­ша­ва­ла по­сао, а он­да је њен ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду по­звао „обе стра­не” да не иза­зи­ва­ју тен­зи­је! Ли­це­мер­ју ни­кад кра­ја ка­да је За­пад у пи­та­њу, оли­чен у овим зе­мља­ма. 

И да не би би­ло за­бу­не у ве­зи са кон­ста­та­ци­јом о „иза­зи­вач­ком” по­на­ша­њу Ва­шинг­то­на и Лон­до­на: под­се­ћа­мо на из­ја­ве њи­хо­вих ам­ба­са­до­ра у пред­ве­чер­је за­се­да­ња при­штин­ске скуп­шти­не о пра­ву „су­ве­ре­не др­жа­ве”, „исто­риј­ском да­ну”, до­при­но­су „ста­бил­но­сти ре­ги­о­на”, не­скри­ве­ном ус­хи­ће­њу због из­ра­ста­ња њи­хо­вог че­да у, ка­ко твр­де „ти­неј­џе­ра”. А они су бру­тал­но по­га­зи­ли ме­ђу­на­род­но пра­во, По­ве­љу УН и Ре­зо­лу­ци­ју 1244 СБ УН, Ку­ма­нов­ски спо­ра­зум. Оси­о­ним од­ба­ци­ва­њем ме­ђу­на­род­них прав­них ака­та, САД и Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја су иг­но­ри­са­ле и УН. 

Бил Клин­тон је дав­не 1993. го­ди­не са­чи­нио, а Кон­грес усво­јио до­ку­мент за спољ­ну по­ли­ти­ку САД под на­сло­вом: „Са УН кад је мо­гу­ће, без њих ка­да је по­треб­но”. У до­ку­мен­ту се на­во­ди: „САД (НА­ТО) мо­ра да по­ста­вља кри­те­ри­ју­ме УН, а не обрат­но.” Та­ква по­ли­ти­ка Клин­то­но­ве ад­ми­ни­стра­ци­је се на­ста­вља. Над ме­ђу­на­род­ним пра­вом је по­чи­њен зло­чин са пред­у­ми­шља­јем, оно је уби­је­но аро­гант­ним по­на­ша­њем при­штин­ских спон­зо­ра. О то­ме не пи­ше ни­је­дан ино­стра­ни ме­диј, или аген­ци­је. Ни Рој­терс, АП, Блум­берг, Њу­јорк тајмс, ни дру­ги у ве­сти­ма о фор­ми­ра­њу вој­ске та­ко­зва­не др­жа­ве Ко­со­во не по­ми­њу Ре­зо­лу­ци­ју 1244, По­ве­љу УН, ни ме­ђу­на­род­но пра­во.

Њи­хо­ви из­ве­шта­ји су на ли­ни­ји по­ли­ти­ке За­па­да из 1999. го­ди­не ка­да су нас бом­бар­до­ва­ли и та­кав тон и оце­не до­ми­ни­ра­ју и са­да­шњим но­вин­ским и аген­циј­ским ве­сти­ма, уз не­пре­ста­но по­на­вља­ње да је „Ко­со­во не­за­ви­сна и су­ве­ре­на др­жа­ва”. 

ЕУ је и овог пу­та ис­по­љи­ла страх од моћ­ни­ка с дру­ге стра­не оке­а­на и ма­ни­фе­сто­ва­ла по ко зна ко­ји пут не­моћ и ја­ло­вост. Пра­зна ре­то­ри­ка, не­му­шта, освр­та­ње на гла­со­ве Ва­шинг­то­на и од­ла­зе­ћег Лон­до­на, по­ка­за­ла су да ни­је у ста­њу да во­ди са­мо­стал­ну по­ли­ти­ку. Ко нор­ма­лан мо­же да прет­по­ста­ви да би се При­шти­на та­ко са­мо­у­ве­ре­но су­прот­ста­ви­ла Бри­се­лу, ЕУ, чи­јем члан­ству те­жи, уз упу­ћи­ва­ње чак и по­грд­них ре­чи на ра­чун бри­сел­ске ад­ми­ни­стра­ци­је, да ни­је до­би­ла до­зво­лу од свог спон­зо­ра. Или, ка­ко зву­че ра­зум­не ре­чи ше­фа НА­ТО-а Стол­тен­бер­га у су­да­ру са по­ру­ком ко­ман­дан­та ју­жног кри­ла ове ор­га­ни­за­ци­је у На­пу­љу, аме­рич­ког ад­ми­ра­ла ко­ји по­др­жа­ва фор­ми­ра­ње вој­ске, што је су­прот­но од оно­га што се чу­ло од пр­вог чо­ве­ка али­јан­се. Или је мо­жда и то део јед­ног истог игро­ка­за: „Ми ће­мо да ра­ди­мо, НА­ТО не­ка ма­ло под­вик­не.” 

До­шло је вре­ме ка­да се За­па­ду не мо­же ве­ро­ва­ти. Ако се кр­ше ме­ђу­на­род­ни до­го­во­ри, спо­ра­зу­ми, ре­зо­лу­ци­је, на че­му по­чи­ва ме­ђу­на­род­но прав­на си­гур­ност др­жа­ва и по­је­ди­на­ца, у ка­квом он­да све­ту жи­ви­мо? То ни­је де­мо­кра­ти­ја. Ово је вар­вар­ско по­на­ша­ње у ко­ме си­ла, пра­ће­на аро­ган­ци­јом и оси­о­но­шћу бри­ше сва де­мо­крат­ска и ци­ви­ли­за­циј­ска до­стиг­ну­ћа.

Ср­би­ја из све­га мо­ра да из­ву­че по­у­ку: ко су нам ствар­ни при­ја­те­љи и ко­јим пу­тем тре­ба да иде? Да на­ста­ви ло­би­ра­ње за по­вла­че­ње при­зна­ња Ко­со­ва и да бу­де спрем­на у сва­ком мо­мен­ту да за­шти­ти срп­ски жи­ваљ на КиМ. У то­ме је нео­п­ход­но срп­ско је­дин­ство и за­јед­ни­штво, без ика­квих по­де­ла ка­да је реч о овом кру­ци­јал­ном пи­та­њу. 

Дра­ги­ша Пе­тро­вић, но­ви­нар, Кра­гу­је­вац