Припадати мањини је привилегија

ИНТЕРВЈУ
Нови роман Филипа Давида "Сан о љубави и смрти", појавиће се ових дана у издању београдске "Лагуне". Филип Давид (1940, Крагујевац), тренутно запослен као редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, радио је и као дугогодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београд. Године 1991. удаљен је са посла због оснивања Независног синдиката Радио телевизије Београд. Један од оснивача Независних писаца, удружења основаног 1989. године у Сарајеву, које је окупљало најзначајније писце из свих делова бивше Југославије и оснивач Београдског круга (1990), удружења независних интелектуалаца. Написао је више ТВ драма, објавио три књиге приповедака: "Бунар у тамној шуми", "Записи о стварном и нестварном", "Принц ватре", роман "Ходочасници неба и земље", те више књига есеја. Као драматург, косценариста или сценариста радио, између осталог, и на филмовима: "Окупација у 26 слика", "Пад Италије", "Ко то тамо пева", "Буре барута", "Посебан третман", "Павиљон 6", "Сан зимске ноћи"...

Роман "Сан о љубави и смрти" биће на пролеће објављен и у Хрватској у угледној издавачкој кући "Фрактура".

На који начин "Сан о љубави и смрти" наставља ону линију "Принца ватре", која, говорећи о мистичним стварима духа, "распреда искушења и заблуде овога света"?

"Сан о љубави и смрти" састоји се из два романа који чине једну целину. То су "Кратак роман о љубави" и "Кратак роман о умирању". Први роман приповеда о младом ученом хасиду који у потрази за женом која га је опчинила пролази кроз светове живих и мртвих, људи и демона, сједињујући се са својом вереницом у тајанственом обреду посмртног венчања. Тај је роман писан у "јидиш" приповедачкој традицији и на неки начин може се повезати са "Принцом ватре". Други роман, "Кратак роман о умирању" обухвата период од 1933. до данашњих дана, историју једног аутисте изгубљеног у вртлозима мрачне историје, суманутих идеја и људске мржње. На читаоцима је да открију везу те две приповести.

Пишући о прогонима Јевреја, суровости козачких атамана, али и о суровости нашега доба, поставили сте исконско питање о устројству света: зашто не постоји универзални закон којим би већина штитила мањину. Ко је, према распореду снага, данас у мањини, ко заслужује заштиту?

Ваше питање је пре за неког филозофа или политичара. Писац се труди да исприча причу, која има своју унутрашњу кохерентност, своју драматичност. Задовољство писања и задовољство читања иду једно уз друго. Наравно, могу вам без двоумљења потврдити оно што је предмет многих мојих ангажованих есеја: јесте, ми смо друштво високе нетолеранције, данас су мањине и те како угрожене, социјалне, полне, политичке, етничке, али та питања не чине суштину мојих романа. Постоје и неки дубљи слојеви, трагање за суштином, смислом егзистенције, трагање за границама овостраног и оностраног, за везом између светог и профаног, љубави и греха. Добро смишљена прича не исцрпљује се у једној теми. Сложеност је често садржана у једноставности приповедања и као писац покушавам да досегнем тај циљ.

Да ли се Ви осећате као човек мањине?

Да, осећам се тако, али то је добра позиција за писца. И за интелектуалца уопште. Показало се у овој нашој епохи да је највише злочина учињено у име већине, тамо где влада монолитност, где се властодршци позивају на већину, где диктатори побеђују на изборима са подршком од деведесет и више процената гласача. Свет и све оно што у њему ваља, покреће и брани мањина а не већина. Припадати мањини је привилегија која каткад доноси и невоље, често добровољно или присилно изгнанство, унутрашњи или спољни егзил, али и слободу да се никоме не мора клањати и служити. На крају крајева, припадати мањини то је лични избор и опредељење.

"Ми смо туђинци у Европи, ми смо семити међу Аријевцима, а најужасније је постати странац у своме народу", каже јунак Вашег романа. Колико је ово осећање отуђености у вези са локалном средином, са несрећама и сукобима, а колико је то метафизичко осећање усамљености?

Свакако, има једног и другог. Та се два осећања прожимају. Осећање отпадништва повезано је са питањима идентитета, духовне па и физичке угрожености као што се догађало Јеврејима на почетку Другог светског рата у многим европским државама, као што се догађало и мањинским, етничким групама у блиској прошлости приликом трагичног и крвавог распада Југославије. Када ме питате колико је то осећање "приземљено" а колико метафизичко, пада ми на памет дилема Хане Арент о злу, да ли је зло банално или метафизичко. Она је на крају одустала од метафизичке природе зла и, после суђења Ајхману у Јерусалиму, схватила, како је рекла, "баналност зла". Такво њено схватање наишло је на доста критике и неразумевања, чак и њених најближих пријатеља, примерице Гершома Шолема, али она се није поколебала. Наиме, прихватање зла као нечег ван људске природе, нечег оностраног, метафизичког значило би да се страхоте као што су Аушвиц или Дахау могу опет у будућности поновити што је у Хани Арент изазвало дубоко узнемиреност и стрепњу. А теза о баналности обележила је зло као нешто људско, што носимо у себи и што можемо надвладати. Слично је када размишљамо о усамљености. Ако је усамљеност метафизичка категорија, онда је то неизлечива, трагична чињеница људске егзистенције, једна непоправљива ситуација која ствара неку врсту егзистенцијалне језе, космичке беспомоћности. Ако, пак, усамљеност сведемо на тренутне околности, на неке међуљудске односе, на психичка стања, онда је то решив проблем, односно, излечиво је. Али, бојим се, слутим, да су и зло и усамљеност ипак у доброј мери и метафизички појмови, да одражавају трајност трагедије људског опстајања и живота уопште.

Прошавши сва искушења у протеклих шеснаест година, да ли се осећате јачим?

Шта значи осећати се јачим? Више животног искуства само нас уверава колико је човек рањив, колико је живот пун непредвидљивих ситуација, неизвесности, па и катастрофа. Не постајемо јачи него опрезнији или песимистичнији јер увиђамо како не зависимо само од сопствене снаге и воље, него и од снаге и воље других, као и од ћуди природних елемената.

Учествујете у разговорима са писцима са читавог простора бивше Југославије. Колико интелектуалци доприносе отрежњењу у вези са протеклим ратним сукобима?

О жалосној улози интелектуалаца у догађајима приликом распада Југославије већ је много тога речено и написано. Нажалост, генерално гледајући, интелектуалци су у великој већини само потпиривали страсти, давали подршку оним политичарима који су манипулисали неким потискиваним страховима у жељи да очувају власт и остваре неке националистичке пројекте. За нашу интелигенцију важи оно што је још 1927. године писао Жилијен Бенда у својој студији "Издаја интелектуалаца" да су издали неке универзалне вредности зарад прихватања посебних, националних, локалних интереса. Тако се доба у којем живимо претворило у "век интелектуалног организовања политичких мржњи". Седамдесетих година прошлог века Данило Киш је писао како је национализам "идеологија кича и баналности... тоталитарна идеологија". Када је једну тоталитарну идеологију, комунизам, заменила друга тоталитарна идеологија, национализам, то је био увод у неминовну катастрофу. Још увек нема отрежњења. Они који су се таквој политици супротстављали и даље нису добродошли у својим срединама. Ако има неких позитивних промена, онда их видим само међу младима и најмлађима. У Србији то су писци окупљени око "Бетона", који никога не штеде, никоме се не улагују, критички говоре и пишу о лажима и лицемерју у које смо се као друштво утопили. Они су већ успоставили везе са својим вршњацима и истомишљеницима у Црној Гори, Хрватској, Босни.

Када мислите о својој књижевној генерацији, кога се најрадије сетите, са ким сте још у контакту?

У неизбрисивом сећању остаје ми дружење са Бориславом Пекићем, Данилом Кишом и Мирком Ковачем. Пошто смо истовремено објавили своје прве књиге у "Просвети" и пошто је било очевидно да постоји велика блискост у нашим погледима на литературу, почели смо се редовно састајати, читати оно што смо писали, уз разговоре на разне књижевне и остале теме. За мене је то било веома подстицајно и драгоцено дружење. Са Мирком Ковачем сам и даље у сталном контакту, размењујемо књиге, разговарамо. Мирко је феномен своје врсте: подједнако припада српској, хрватској, црногорској и босанској књижевности. И сигурно један је од најдаровитијих писаца које су ове књижевности уопште имале. Унапред се радујем његовом новом роману "Град у зрцалу" који ће се појавити до краја године.