Ново сведочанство Жарка Лаушевића

Овакву књигу не може да напише глумац, затвореник, правник, може да је напише само Жарко Лаушевић, словописац крвљу, емотивно је приметио Мањо Вукотић, поводом треће књиге Жарка Лаушевића „Све прође, па и доживотна”, у издању београдске куће „Хипатиа”.

Ово издање представљено је у препуној сали Академије 28, где је Лаушевић имао своју прву премијеру, још као студент. Публици се обратио са екрана, поздрављајући своје пријатеље на сцени: водитеља програма Ивана Ивановића, Радмилу Станковић, дугогодишњу новинарку недељника НИН, Мању Вукотића, некадашњег главног уредника „Новости”, које су објавиле прву његову књигу ,,Година прође, дан никад”, у чак 330 хиљада примерака. Били су ту и драмска уметница Цвијета Месић, затим Ђорђе Милосављевић, сценариста серије „Корени” (у којој Лаушевић тумачи лик Аћима Катића), колеге, глумци Петар Бенчина и Горан Шушљик. У публици, још много пријатеља и поштовалаца Жарка Лаушевића, који се и у овој новој књизи представља као аутор драматичног дневничког штива, описујући 30 месеци у затвору Забела, као осуђеник број 28375, погрдно назван „Глумац”…

Сведочећи о свом животу на робији, Лаушевић се, по речима Мање Вукотића, обнажио, оголио је своју душу, али је разоткрио и трулеж и лаж прљавих црногорских и српских казамата. Због те болне искрености коју је аутор испољио, и Радмила Станковић приметила је да ова, трећа Лаушевићева књига, оставља најјачи утисак на читаоца. Њени јунаци, по речима Радмиле Станковић, јесу затвореници, као и затворски чувари и управници, пријатељи који га посећују, као и они који су му учинили нажао, постављајући питања о томе „шта ће глумцу пиштољ”. Одговоре на таква и слична питања о сопственој кривици Лаушевић је пружио у делу „Све прође, па и доживотна”. Петар Бенчина прочитао је онај одломак који описује посету Јосифа Татића, као илустрацију претходних запажања о духовитим и саркастичним детаљима овог штива.

Да се ова књига чита као приручник за живот истакао је Горан Шушљик поводом записа једног од својих првих глумачких узора. Уочио је то управо због смелости човека који се беспоштедно суочава са собом и с тим чега све у свету има. Који лишен слободе, за ослобођењем чезне, вапи за љубављу.

– Ово је најхрабрија књига коју сам држао у рукама – закључио је Шушљик.

Цвијета Месић прочитала је и део из предговора издању Виде Огњеновић о Лаушевићевој до суровости прецизној вивисекцији сопствене позиције у досуђеној кривици, која је без болећивости, не замагљује, не мами сажаљење, већ разоткрива и не узмиче пред суочавањем:

„Док слика икону за руководиоца затвора, затим портрете својих родитеља, бележи у дневник да се на чудан начин осећа као да је неко друго биће док то ради, као да није ни овде ни тамо. А онда га неке појаве сурово врате унутар омеђеног круга... У дневник је уписао колико му је значио телеграм Мире Ступице којим му честита нову 1997. годину... али и жал што га нису пустили на сахрану добром и присном старом пријатељу, глумцу Пепију Лаковићу, кога је од милоште звао — `оцо`...”.