Умет­ност и жи­вот

У овим те­шким жи­вот­ним усло­ви­ма за мно­ге, го­то­во пр­о­роч­ки зву­че ре­чи (по­го­то­ву за умет­ни­ке, пра­ви ме­лем и под­сти­цај), Алек­сан­дра Де­ро­ка у књи­зи Мо­ме Ди­ми­ћа „Хи­лан­дар­ски раз­го­вор”: „Чи­ни ми се да ни­је тач­но ми­шље­ње да су за умет­нич­ко из­ра­жа­ва­ње нај­по­год­ни­ја са­мо вре­ме­на бла­го­ста­ња, ми­ра и ма­те­ри­јал­них мо­гућ­но­сти. 

И си­ро­ма­шни бо­е­ми ко­ји све то ни­су има­ли че­сто су ства­ра­ли и ве­ли­ка де­ла и у нај­не­по­вољ­ни­јим окол­но­сти­ма. Раз­у­ме се, чо­век по­ла­зи од се­бе и та­ко се ја се­ћам ис­ку­ства још из пр­вих да­на ра­та 1914. го­ди­не. Био сам, као оби­чан вој­ник, упао у бит­ку код Шап­ца.

Имао сам у џе­пу са­свим ма­лу ку­ти­ји­цу аква­ре­ла и на­сли­као сам на пар­че­ту хар­ти­је, ту но­ћу, на зе­мљи у не­ком јар­ку, Ша­бац у пла­ме­ну, са цр­ном си­лу­е­том зво­ни­ка цр­кве у је­зи­ци­ма по­жа­ра, а око­ло је би­ла нер­во­за, пуц­ња­ва, чак и страх од не­ке аустриј­ске ко­њи­це. Не хва­лим се овим, пр­о­сто се се­ћам. Тај при­зор ме је не­ка­ко био на­ро­чи­то уз­бу­дио, сли­кар­ски уз­бу­дио”. 

Ни­су увек по­треб­ни шта­фе­ла­ји, по­год­но осве­тље­ње, мир, итд. 

П. С. У ис­тој књи­зи је­дан дру­ги умет­ник, Је­ран Палм, гле­да­ју­ћи на­шу зе­мљу, при­ме­ћу­је: „Да ли же­не још ра­де она­ко те­шко на по­љи­ма, а му­шкар­ци се­де на трак­то­ри­ма и при­ча­ју јед­ни с дру­ги­ма?...”

Јо­ван Ру­ка­ви­на, Ша­бац