Изазови Чернобиља

Највећу машину коју је човек направио у историји недавно су видели и обични смртници, јер је у швајцарском граду Церну, надомак Женеве, на 100 метара испод земље, у кружном тунелу дугом 27 километара, завршено инсталирање колосалне конструкције Великог адроног колајдера (Large hadron collider/LHC), што ће рећи акцелератора.

Машина ће убрзавати субатомске честице до брзине светлости, а њено пуштање у погон ишчекује се у свету науке с неком врстом транса. Врхунски ауторитети науке говоре да ће акцелератор омогућити продор у најдубље тајне универзума, износе претпоставке да ће бити отворена и нека врста временске капије кроз коју ће нам стићи дошљаци из других димензија, а неки говоре да ће ова апаратура коначно скинути с дневног реда успостављање контакта са интелигентним разумом из свемирског „комшилука”.

Скептици у свету науке тврде, међутим, да рад акцелератора може изазвати и крајње лоше последице, све до оне да ће експерименти можда произвести и црну рупу, што су лаици превели на поруку да ће та потенцијална црна рупа прогутати нашу планету.

Скепса је отворила пут и вицкастом духу, па је Церн већ именован као Чернобиљ, с очитом асоцијацијом на нуклеарну катастрофу која се догодила 26. априла 1986. године.

„Коначно се десила катастрофа која се морала догодити, доћи ћеш да о томе разговарамо”, рекао ми је Ото Бихаљи Мерин (1904-1993) у телефонском разговору после катастрофе у Чернобиљу. Забринут, већ с врата, у свом карактеристичном стилу, почео је да поставља питања о човековом односу према техници, тражио да кажем свој став, интересовало га је како на чернобиљску катастрофу гледају моја супруга, деца, пријатељи и познаници, може ли се то довести у везу и с Горбачовљевом перестројком?

Разговарали смо и о Хирошими, хладном рату и „равнотежи страха”, етичким дилемама науке и научника који производе сверазарајућа средства.

„Свет је застарео, зато се и догодила катастрофа”, човек више не може да контролише моћи разарања, рекао сам у једном тренутку, под дубоким утиском књиге „Застарелост човека” Гинтера Андерса (1902-1992) коју сам ишчитао месец дана пре Чернобиља.

Бихаљи је жустро устао од стола и идући ка полици рекао да је баш он препоручио „Нолиту” тај наслов, писао је и рецензију. Андерс је његов пријатељ, то је најбољи филозофски писац на немачком језику у 20. веку, виртуоз дијалектичког мишљења и закључивања. Осим тога, као филозоф се после Хирошиме и првих година хладног рата посветио мировном ангажману, радикалној критици савременог живота и његових мутних, тешко прозирних аспеката у добу треће индустријске револуције.

Ова револуција је учинила застарелим све – изглед, материјализам, производ, свет људи, масе, рад, машине, филозофску антропологију, индивидуу, границе, приватност, умирање, стварност, слободу, историју, фантазију, простор и време, збиљу, употребу, пакост…

Бихаљи је овај низ ишчитавао у једном даху из садржаја Андерсове књиге, а тада је зазвонио телефон.

Разменио је неколико поздрава на на немачком а онда је кренула жустра расправа. У бритким Отовим реченицама препознао сам исте дилеме о којима смо управо разговарали. После десетак минута рекао је да се ту налази његов млади пријатељ, коме предаје слушалицу и док сам прилазио телефону само ми је казао: „Зове Гинтер, из Беча!”

На његова питања успео сам да нешто прозборим о Чернобиљу, рекох и да сам одушевљен његовом књигом, а он је казао да ће и књиге и одушевљења нестати у апокалиптичкој катаклизми, заједно с нама.

Пренео сам те речи и Бихаљију, уз додатак да се ланац збивања тог преподнева одмотава као у некој незналачки, лоше скројеној причи (Чернобиљ-Андерсова књига-његов телефонски позив-разговор…).

Церн и Чернобиљ вратили су ме у сећању две деценије уназад, зато што се за сада са фрапантном тачношћу потврђују фундаменталне тезе Гинтера Андерса о застарелости машина, ма колико акцелератор у Церну био резултат најновијих научних сазнања и инжењерских умећа.

Андерсовска застарелост машина је, наиме, резултат њихове неутољиве жеђи за усавршавањем, ширењем и истовременим смањивањем, за прерастањем машина у једну јединствену машину или „мрежу”, са све већим бројем „мајушних” делова, машина у машини.

Колосалне направе угрожавају баш ти делови јер „дијалектика машине” у њих уграђује грешку, опасност од катастрофе.

Андерс је писао о глобоциду, као резултату нуклеарне апокалипсе, али се његови закључци тичу света машина као таквог, што значи и акцелератора у Церну и нуклеарке у Чернобиљу (или било које друге).

Зато и подсећам на његове речи да данашњи човек понајвише личи на оног Гетеовог чаробњаковог шегрта, јер не зна шта чини, није начисто шта ће машине учинити када му се измигоље из руку, себи не може ни да представи оно што машина може да произведе, али се не прибојава, нити се каје због тога.