Izazovi Černobilja

Najveću mašinu koju je čovek napravio u istoriji nedavno su videli i obični smrtnici, jer je u švajcarskom gradu Cernu, nadomak Ženeve, na 100 metara ispod zemlje, u kružnom tunelu dugom 27 kilometara, završeno instaliranje kolosalne konstrukcije Velikog adronog kolajdera (Large hadron collider/LHC), što će reći akceleratora.

Mašina će ubrzavati subatomske čestice do brzine svetlosti, a njeno puštanje u pogon iščekuje se u svetu nauke s nekom vrstom transa. Vrhunski autoriteti nauke govore da će akcelerator omogućiti prodor u najdublje tajne univerzuma, iznose pretpostavke da će biti otvorena i neka vrsta vremenske kapije kroz koju će nam stići došljaci iz drugih dimenzija, a neki govore da će ova aparatura konačno skinuti s dnevnog reda uspostavljanje kontakta sa inteligentnim razumom iz svemirskog „komšiluka”.

Skeptici u svetu nauke tvrde, međutim, da rad akceleratora može izazvati i krajnje loše posledice, sve do one da će eksperimenti možda proizvesti i crnu rupu, što su laici preveli na poruku da će ta potencijalna crna rupa progutati našu planetu.

Skepsa je otvorila put i vickastom duhu, pa je Cern već imenovan kao Černobilj, s očitom asocijacijom na nuklearnu katastrofu koja se dogodila 26. aprila 1986. godine.

„Konačno se desila katastrofa koja se morala dogoditi, doći ćeš da o tome razgovaramo”, rekao mi je Oto Bihalji Merin (1904-1993) u telefonskom razgovoru posle katastrofe u Černobilju. Zabrinut, već s vrata, u svom karakterističnom stilu, počeo je da postavlja pitanja o čovekovom odnosu prema tehnici, tražio da kažem svoj stav, interesovalo ga je kako na černobiljsku katastrofu gledaju moja supruga, deca, prijatelji i poznanici, može li se to dovesti u vezu i s Gorbačovljevom perestrojkom?

Razgovarali smo i o Hirošimi, hladnom ratu i „ravnoteži straha”, etičkim dilemama nauke i naučnika koji proizvode sverazarajuća sredstva.

„Svet je zastareo, zato se i dogodila katastrofa”, čovek više ne može da kontroliše moći razaranja, rekao sam u jednom trenutku, pod dubokim utiskom knjige „Zastarelost čoveka” Gintera Andersa (1902-1992) koju sam iščitao mesec dana pre Černobilja.

Bihalji je žustro ustao od stola i idući ka polici rekao da je baš on preporučio „Nolitu” taj naslov, pisao je i recenziju. Anders je njegov prijatelj, to je najbolji filozofski pisac na nemačkom jeziku u 20. veku, virtuoz dijalektičkog mišljenja i zaključivanja. Osim toga, kao filozof se posle Hirošime i prvih godina hladnog rata posvetio mirovnom angažmanu, radikalnoj kritici savremenog života i njegovih mutnih, teško prozirnih aspekata u dobu treće industrijske revolucije.

Ova revolucija je učinila zastarelim sve – izgled, materijalizam, proizvod, svet ljudi, mase, rad, mašine, filozofsku antropologiju, individuu, granice, privatnost, umiranje, stvarnost, slobodu, istoriju, fantaziju, prostor i vreme, zbilju, upotrebu, pakost…

Bihalji je ovaj niz iščitavao u jednom dahu iz sadržaja Andersove knjige, a tada je zazvonio telefon.

Razmenio je nekoliko pozdrava na na nemačkom a onda je krenula žustra rasprava. U britkim Otovim rečenicama prepoznao sam iste dileme o kojima smo upravo razgovarali. Posle desetak minuta rekao je da se tu nalazi njegov mladi prijatelj, kome predaje slušalicu i dok sam prilazio telefonu samo mi je kazao: „Zove Ginter, iz Beča!”

Na njegova pitanja uspeo sam da nešto prozborim o Černobilju, rekoh i da sam oduševljen njegovom knjigom, a on je kazao da će i knjige i oduševljenja nestati u apokaliptičkoj kataklizmi, zajedno s nama.

Preneo sam te reči i Bihaljiju, uz dodatak da se lanac zbivanja tog prepodneva odmotava kao u nekoj neznalački, loše skrojenoj priči (Černobilj-Andersova knjiga-njegov telefonski poziv-razgovor…).

Cern i Černobilj vratili su me u sećanju dve decenije unazad, zato što se za sada sa frapantnom tačnošću potvrđuju fundamentalne teze Gintera Andersa o zastarelosti mašina, ma koliko akcelerator u Cernu bio rezultat najnovijih naučnih saznanja i inženjerskih umeća.

Andersovska zastarelost mašina je, naime, rezultat njihove neutoljive žeđi za usavršavanjem, širenjem i istovremenim smanjivanjem, za prerastanjem mašina u jednu jedinstvenu mašinu ili „mrežu”, sa sve većim brojem „majušnih” delova, mašina u mašini.

Kolosalne naprave ugrožavaju baš ti delovi jer „dijalektika mašine” u njih ugrađuje grešku, opasnost od katastrofe.

Anders je pisao o globocidu, kao rezultatu nuklearne apokalipse, ali se njegovi zaključci tiču sveta mašina kao takvog, što znači i akceleratora u Cernu i nuklearke u Černobilju (ili bilo koje druge).

Zato i podsećam na njegove reči da današnji čovek ponajviše liči na onog Geteovog čarobnjakovog šegrta, jer ne zna šta čini, nije načisto šta će mašine učiniti kada mu se izmigolje iz ruku, sebi ne može ni da predstavi ono što mašina može da proizvede, ali se ne pribojava, niti se kaje zbog toga.