Ћути, трпи и памти

КЊИГА „ЈАСЕНОВАЦ”

У пробоју логораша 1945. просечна старост осамдесет шесторо преживелих била је 26 година. Сведок из тог пробоја Ервин Милер, иначе сајџија из Винковаца, касније је говорио како му људи нису могли веровати шта је све преживео, јер, како је рекао, то је могао да преживи – само логораш Потпис: Меморијални споменик на месту некадашњег логора у Јасеновцу

У тренутку када се у Хрватској из кругова крајње деснице већ увелико снимају филмови и пишу књиге о томе како Јасеновац није било место масовног страдања Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима за време Другог светског рата, књига Јасеновац (издање Фрактура) историчара Иве Голдштајна својим бруталним чињеницама са лица места ућуткује сваког ко не жели да суочи своју савест с мрачном страном новије хрватске историје. Голдштајн је на представљању овог дела у Загребу рекао како верује да је његова књига корак према бољем разумевању тог логора смрти о којем је „написано пуно истине, али и пуно лажи“ и додао како његова књига нису само бројке већ „мрачна одисеја патње, живота и смрти“ у једном од најстрашнијих концентрационих логора у Европи. Када се чита тих хиљаду страница, без обзира што се о Јасеновцу у протеклих 70 година већ пуно тога зна, та логорска „историја изнутра“, најчешће преко изјава самих преживелих логораша, на више него мрачан начин открива размере злочина и мржње, као и неку врсту суморне величине људске жртве. Та страшна истина води ка само једном питању које брише сваку помисао на било каква политичка или историјска оправдања: како се тако нешто монструозно уопште могло догодити?

У том смислу Голдштајн у књизи цитира и Мирослава Крлежу који је још 1945. написао да описивање свих страхота које је проузроковао нацизам „јесте тема која очекује свог Шекспира, да бисмо бар приближно схватили дубину трагедија и тежину катастрофа које су нас задесиле“.

Бојан Муњин

ИНТЕРВЈУ
Југославију нису стварали идеалисти, већ хуманисти

Данашњи интелектуалци, који лавирају између конформизма професорских кабинета, етаблираних „мислилаца” и усамљених групних и појединачних побуњеника, тек чекају на своје историчаре. Они ће оценити у којој мери су били наставак својих претходника, каже др Бранка Прпа, историчарка

Бранка Прпа (Фото: Иван Јовановић)

Велики рат дубоко је променио Европу. Свест о могућем апокалиптичном крају европске историје, али и темељно преиспитивање свих вредносних система европске цивилизацијске баштине који су завршили у блату и крви ровова изнедрила је захтев за новом Европом. Њега су, са једнаком страшћу, извикивали интелектуалци широм континента, јер на фронтовима нису умирали само људи, већ и државе и идеје старе Европе. У таквим околностима, хуманистички идеал постао је светионик будућности која се спремала, а код српских интелектуалаца створена је нада да се може кренути од почетка, да се може створити свет по новој мери, у којој је право народа на самоопредељење темељ егзистенције нација и држава, и да право било које власти почива на праву оних над којима се влада.

Овим нас речима др Бранка Прпа, историчарка, ауторка књиге „Српски интелектуалци и Југославија 1918–1929” (Клио 2018), уводи у тему коју обрађује у књизи заснованој, како каже, на њеној докторској дисертацији од пре много година, а обновљеној и допуњеној поводом стогодишњице настанка југословенске државе.

У предговору наводите да ова књига за вас представља трауматично искуство. Шта је вама лично, и као научнику, значила Југославија?

Вероватно исто што и већини њених грађана. Била је саставни део мог идентитета јер, уосталом, у њој су се родили моји родитељи, у њој сам се родила и ја, па на крају тог ланца, у њој се родило и моје дете. Све породичне приче и сви социјални кругови подразумевали су њено постојање. Она је била део нашег погледа на свет у идејном и цивилизацијском смислу, она је била подразумевајући елемент нашег сопственог постојања. У нама  је подстицала разумевање других, различитих од нас, развијала нашу социјалну интелигенцију у схватању да појединачно и универзално нису сукобљени и естетику која је надилазила локално, па је у културној матрици мене као Сплићанке, могла укључити и Светог Дују, и Карађоз-бегову џамију и Високе Дечане…

Александра Мијалковић

КЊИЖЕВНОСТ И НАГРАДЕ
Форсирање мушког романа

Колико тешко су се књижевнице са наших простора својим делима пласирале до најпрестижније награде за роман, Нинове, говори већ чињеница да је награду добило само њих пет, а први пут је додељена ауторки Дубравки Угрешић тек 1988. године

Гордана Ћирјанић, Дубравка Угрешић, Гроздана Олујић, Ивана Димић, Светлана Велмар Јанковић

Да парафразирамо реченицу из чувеног есеја Маргерит Дирас који је написала пред крај живота сублимирајући у њему све што је писање значило за њу – постојање, размишљање, љубав, потрагу за  нитима смисла који премосте оно последње, то је све. Дакле, писање је све осим планског укуцавања текста који треба и мора да добије награду и  буде улазница за друштво познатих, писање је самоћа и понор сумње. Колико тешко су се књижевнице са наших простора својим делима пласирале до најпрестижније награде за роман, Нинове, говори већ чињеница да је награду добило само њих пет (додељује се од 1954) и први пут је додељена ауторки тек 1988. године, Дубравки Угрешић за Форсирање романа реке.

Ова духовита, саркастична и самоиронична мозаична прича о времену социјализма на издисају, o смицалицама књижевног еснафа окупљеног на  једном симпозијуму у Загребу, испричана са много духовитости као својеврсни жанровски пастиш, није стекла популарност Угрешићкине јунакиње Штефице Цвек која се ухватила у раље животa. Занимљиво је да Ендру Барух Вартел у познатој студији Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма помиње тек спорадично три ауторке са бившег југословенског простора, ценећи Д. Угрешић само по њеном публицистичком раду, а не задржавајући се на њеним романима. Но ипак је роман који је написала жена први пут добио тада најпрестижнију награду на југословенским просторима да би врло брзо награда остала у узаним оквирима београдске књижевне елите.

Александра Ђуричић

АУТО-СТОПЕРСКИ СУСРЕТИ СА САМИМ СОБОМ
Плесач тишине

Јован Ћирилов ме пита – Је си ли разговарао са Нађем? Кажем: мало! А ко се с њим наразговарао, констатује вечни селектор авангардног позоришта. Његов језик је тишина, не ћутање! Награде попут „Витеза реда уметности и књижевности“, „Нове позоришне реалности“ и „Политикине“… само су пут ка обичности и једноставности

Јожеф Нађ, Божидар Мандић и Ленка Удовички

Први пут сам срео Јожефа Нађа после представе „Филозофи“ у оквиру Битефа пре десетак година. Представа је одржана у спортској хали Раковица два пута због великог интересовања. У веома јасној сценској поставци одисала је чиста мисао и ненаметљиво комедијанство. Пожелео сам да га упознам али нисам знао како изгледа. Замишљао сам га као дебелог чичицу који својим кореографијама малтретира актере. Помогао ми је Ћирилов… „па, ето ту стоји поред тебе“… Седокос и суздржан скромно је примао честитке. Рекао сам му да би желео да га упознам, а он ме је одмах одговорио: „Чекам те сутра на доручку у хотелу „Ексцелзиор“. Драгана Јовановић, Урош Вукша (моји глумци) и ја смо поранили. Испред хотела нас је чекао његов плесач Питер. Љубазно нас је обавестио да је Нађ целу ноћ имао зубобољу и да није спавао, али да ће га пробудити чим ми стигнемо. Значи, помислио сам, и он је само обичан човек, а ја сам га замишљао као божанство и миљеника муза. Али бол никога не заобилази.

Пијемо кафу. Сусретљив је. Прича нам о сусретима са Питером Бруком, Кантором, Пином Бауш… од сваког је понешто усвојио али најважнији је сусрет са самим собом. Бити непрестано у сенци невиности јер детињство чини уметност виталном. Веома је искрен, прича нам и о интими… али њу је веома тешко остварити.

Божидар Мандић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ