Ćuti, trpi i pamti

KNjIGA „JASENOVAC”

U proboju logoraša 1945. prosečna starost osamdeset šestoro preživelih bila je 26 godina. Svedok iz tog proboja Ervin Miler, inače sajdžija iz Vinkovaca, kasnije je govorio kako mu ljudi nisu mogli verovati šta je sve preživeo, jer, kako je rekao, to je mogao da preživi – samo logoraš Potpis: Memorijalni spomenik na mestu nekadašnjeg logora u Jasenovcu

U trenutku kada se u Hrvatskoj iz krugova krajnje desnice već uveliko snimaju filmovi i pišu knjige o tome kako Jasenovac nije bilo mesto masovnog stradanja Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima za vreme Drugog svetskog rata, knjiga Jasenovac (izdanje Fraktura) istoričara Ive Goldštajna svojim brutalnim činjenicama sa lica mesta ućutkuje svakog ko ne želi da suoči svoju savest s mračnom stranom novije hrvatske istorije. Goldštajn je na predstavljanju ovog dela u Zagrebu rekao kako veruje da je njegova knjiga korak prema boljem razumevanju tog logora smrti o kojem je „napisano puno istine, ali i puno laži“ i dodao kako njegova knjiga nisu samo brojke već „mračna odiseja patnje, života i smrti“ u jednom od najstrašnijih koncentracionih logora u Evropi. Kada se čita tih hiljadu stranica, bez obzira što se o Jasenovcu u proteklih 70 godina već puno toga zna, ta logorska „istorija iznutra“, najčešće preko izjava samih preživelih logoraša, na više nego mračan način otkriva razmere zločina i mržnje, kao i neku vrstu sumorne veličine ljudske žrtve. Ta strašna istina vodi ka samo jednom pitanju koje briše svaku pomisao na bilo kakva politička ili istorijska opravdanja: kako se tako nešto monstruozno uopšte moglo dogoditi?

U tom smislu Goldštajn u knjizi citira i Miroslava Krležu koji je još 1945. napisao da opisivanje svih strahota koje je prouzrokovao nacizam „jeste tema koja očekuje svog Šekspira, da bismo bar približno shvatili dubinu tragedija i težinu katastrofa koje su nas zadesile“.

Bojan Munjin

INTERVJU
Jugoslaviju nisu stvarali idealisti, već humanisti

Današnji intelektualci, koji laviraju između konformizma profesorskih kabineta, etabliranih „mislilaca” i usamljenih grupnih i pojedinačnih pobunjenika, tek čekaju na svoje istoričare. Oni će oceniti u kojoj meri su bili nastavak svojih prethodnika, kaže dr Branka Prpa, istoričarka

Branka Prpa (Foto: Ivan Jovanović)

Veliki rat duboko je promenio Evropu. Svest o mogućem apokaliptičnom kraju evropske istorije, ali i temeljno preispitivanje svih vrednosnih sistema evropske civilizacijske baštine koji su završili u blatu i krvi rovova iznedrila je zahtev za novom Evropom. Njega su, sa jednakom strašću, izvikivali intelektualci širom kontinenta, jer na frontovima nisu umirali samo ljudi, već i države i ideje stare Evrope. U takvim okolnostima, humanistički ideal postao je svetionik budućnosti koja se spremala, a kod srpskih intelektualaca stvorena je nada da se može krenuti od početka, da se može stvoriti svet po novoj meri, u kojoj je pravo naroda na samoopredeljenje temelj egzistencije nacija i država, i da pravo bilo koje vlasti počiva na pravu onih nad kojima se vlada.

Ovim nas rečima dr Branka Prpa, istoričarka, autorka knjige „Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918–1929” (Klio 2018), uvodi u temu koju obrađuje u knjizi zasnovanoj, kako kaže, na njenoj doktorskoj disertaciji od pre mnogo godina, a obnovljenoj i dopunjenoj povodom stogodišnjice nastanka jugoslovenske države.

U predgovoru navodite da ova knjiga za vas predstavlja traumatično iskustvo. Šta je vama lično, i kao naučniku, značila Jugoslavija?

Verovatno isto što i većini njenih građana. Bila je sastavni deo mog identiteta jer, uostalom, u njoj su se rodili moji roditelji, u njoj sam se rodila i ja, pa na kraju tog lanca, u njoj se rodilo i moje dete. Sve porodične priče i svi socijalni krugovi podrazumevali su njeno postojanje. Ona je bila deo našeg pogleda na svet u idejnom i civilizacijskom smislu, ona je bila podrazumevajući element našeg sopstvenog postojanja. U nama  je podsticala razumevanje drugih, različitih od nas, razvijala našu socijalnu inteligenciju u shvatanju da pojedinačno i univerzalno nisu sukobljeni i estetiku koja je nadilazila lokalno, pa je u kulturnoj matrici mene kao Splićanke, mogla uključiti i Svetog Duju, i Karađoz-begovu džamiju i Visoke Dečane…

Aleksandra Mijalković

KNjIŽEVNOST I NAGRADE
Forsiranje muškog romana

Koliko teško su se književnice sa naših prostora svojim delima plasirale do najprestižnije nagrade za roman, Ninove, govori već činjenica da je nagradu dobilo samo njih pet, a prvi put je dodeljena autorki Dubravki Ugrešić tek 1988. godine

Gordana Ćirjanić, Dubravka Ugrešić, Grozdana Olujić, Ivana Dimić, Svetlana Velmar Janković

Da parafraziramo rečenicu iz čuvenog eseja Margerit Diras koji je napisala pred kraj života sublimirajući u njemu sve što je pisanje značilo za nju – postojanje, razmišljanje, ljubav, potragu za  nitima smisla koji premoste ono poslednje, to je sve. Dakle, pisanje je sve osim planskog ukucavanja teksta koji treba i mora da dobije nagradu i  bude ulaznica za društvo poznatih, pisanje je samoća i ponor sumnje. Koliko teško su se književnice sa naših prostora svojim delima plasirale do najprestižnije nagrade za roman, Ninove, govori već činjenica da je nagradu dobilo samo njih pet (dodeljuje se od 1954) i prvi put je dodeljena autorki tek 1988. godine, Dubravki Ugrešić za Forsiranje romana reke.

Ova duhovita, sarkastična i samoironična mozaična priča o vremenu socijalizma na izdisaju, o smicalicama književnog esnafa okupljenog na  jednom simpozijumu u Zagrebu, ispričana sa mnogo duhovitosti kao svojevrsni žanrovski pastiš, nije stekla popularnost Ugrešićkine junakinje Štefice Cvek koja se uhvatila u ralje života. Zanimljivo je da Endru Baruh Vartel u poznatoj studiji Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma pominje tek sporadično tri autorke sa bivšeg jugoslovenskog prostora, ceneći D. Ugrešić samo po njenom publicističkom radu, a ne zadržavajući se na njenim romanima. No ipak je roman koji je napisala žena prvi put dobio tada najprestižniju nagradu na jugoslovenskim prostorima da bi vrlo brzo nagrada ostala u uzanim okvirima beogradske književne elite.

Aleksandra Đuričić

AUTO-STOPERSKI SUSRETI SA SAMIM SOBOM
Plesač tišine

Jovan Ćirilov me pita – Je si li razgovarao sa Nađem? Kažem: malo! A ko se s njim narazgovarao, konstatuje večni selektor avangardnog pozorišta. Njegov jezik je tišina, ne ćutanje! Nagrade poput „Viteza reda umetnosti i književnosti“, „Nove pozorišne realnosti“ i „Politikine“… samo su put ka običnosti i jednostavnosti

Jožef Nađ, Božidar Mandić i Lenka Udovički

Prvi put sam sreo Jožefa Nađa posle predstave „Filozofi“ u okviru Bitefa pre desetak godina. Predstava je održana u sportskoj hali Rakovica dva puta zbog velikog interesovanja. U veoma jasnoj scenskoj postavci odisala je čista misao i nenametljivo komedijanstvo. Poželeo sam da ga upoznam ali nisam znao kako izgleda. Zamišljao sam ga kao debelog čičicu koji svojim koreografijama maltretira aktere. Pomogao mi je Ćirilov… „pa, eto tu stoji pored tebe“… Sedokos i suzdržan skromno je primao čestitke. Rekao sam mu da bi želeo da ga upoznam, a on me je odmah odgovorio: „Čekam te sutra na doručku u hotelu „Ekscelzior“. Dragana Jovanović, Uroš Vukša (moji glumci) i ja smo poranili. Ispred hotela nas je čekao njegov plesač Piter. Ljubazno nas je obavestio da je Nađ celu noć imao zubobolju i da nije spavao, ali da će ga probuditi čim mi stignemo. Znači, pomislio sam, i on je samo običan čovek, a ja sam ga zamišljao kao božanstvo i miljenika muza. Ali bol nikoga ne zaobilazi.

Pijemo kafu. Susretljiv je. Priča nam o susretima sa Piterom Brukom, Kantorom, Pinom Bauš… od svakog je ponešto usvojio ali najvažniji je susret sa samim sobom. Biti neprestano u senci nevinosti jer detinjstvo čini umetnost vitalnom. Veoma je iskren, priča nam i o intimi… ali nju je veoma teško ostvariti.

Božidar Mandić

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU