Помоћ или убиство

Да ли је еутаназија помоћ или убиство? Да ли лекар који намерно гаси живот пацијента у агонији ради праву ствар или бесповратно греши?Европљани и даље, поред свеобухватних дебата, истих проблема и сличних случајева на суду, имају сасвим различита мишљења. Док су једни у своје законике већ уврстили могућност „усмрћивања из милосрђа”, други се са страхом или згражањем опиру овој идеји.

Недавно их је поново уздрмао пример Францускиње Кларе Блан (31) која је писала председнику Николи Саркозију са молбом за расписивање референдумао еутаназији. Њену причу су пренели бројни европски листови. Она је сведок како је нешто раније француски суд одбио да допусти еутаназију у случају Шантал Себир (52), жене која је патила због ретког и неизлечивог облика рака синуса, који јој је на крају изобличио лице до непрепознатљивости људских црта. Притиснута неподношљивим боловима, а без разумевања власти, Себир је недуго после судске пресуде извршила самоубиство. Њен случај је поделио француску и европску јавност с питањем да ли и даље треба игнорисати стање смртно болесних и крити се иза хрпе застарелих закона.

Клара Блан болује од урођеног Ехлерс-Данлосовог синдрома, трпи јаке болове и плаши се напредовања болести који води настанку хематома и парализи.

– Долази тренутак у ком живот није ништа друго него непромењива агонија – објашњава Бланова разлоге због чега јој треба омогућити еутаназију.

Према француском Закону о крају живота, дозвољена је пасивна еутаназија која се огледа у препоруци лекарима да не преузимају значајне мере за спасавање оних пацијената који већ умиру или код којих мозак не врши ниједну функцију. Није дозвољена активна еутаназија, која подразумева намерно одузимање живота пацијентима који трпе неподношљиве болове и свакако већ умиру, на пример уз преписивање смртоносне дозе медикамената.

Да живи у Швајцарској, Бланова не би наилазила на овакве тешкоће.Еутаназија је легална и оболелој особи може помоћи и неко ко није лекар. Блановаможе да отпутује у Швајцарску и тамо оконча муке, али би је тај пут коштао, како је израчунала, око 6.000 евра, које она нема.

Прва европска земља која је легализовала ову процедуру била је Холандија, 2002, мада је еутаназија толерисана још од 1970. Према закону, еутаназија је могућа у случајевима када је пацијент неизлечив и не може више да трпи болове.Белгија је исте године омогућила овакав крај живота. Тамошњи лекари су за Би-Би-Си рекли да велики број странаца из земаља ЕУ долази у Белгију да достојанствено оконча живот. Ови грађани се користе правилом ЕУ да пацијент може да потражи здравствену заштиту у другој чланици ако му нега није омогућена код куће.

Шта је са осталим земљама?

Закон Велике Британије одобрава само пасивну еутаназију.Шпанска влада је и поред противљења цркве и јаке конзервативне опозиције успела да „прогура” легализацију геј бракова, али не и еутаназију, мада је било покушаја.

Шведска не одобрава ову процедуру. Еутаназија није ни у милости предоминантно католичке Пољске. Пољаци упоређују еутаназију и абортус са смртном казном, па поручују Европљанима да, ако се Европа противи смртној казни, мора да забрани и остале видове убистава.

Пут у „лаку и безболну смрт” дуго је у Немачкој био табу тема због програма за еутаназију који су спроводили нацисти. Немачки Закон о асистираном самоубиству није сасвим јасан. Легално је помоћи некоме да оконча живот, али у томе не смеју учествовати лекари који и даље имају обавезу да спасавају људски живот.

Италијански законодавци су такође остали недоречени. Док је еутаназија нелегална, италијански закон истовремено пацијентима дозвољава да одбију медицинску негу. Зато су се на Апенинском полуострву већ догодила два контроверзна случаја.

Суд је одбио могућност да се пацијенту са мишићном дистрофијом искључе апарати за респирацију, након чега је болнички лекар преузе ствар у своје руке и ипак искључио апаратуру. Тужилаштво га је гонило за „споразумно убиство”, али је ослобођен свих оптужби после чега је позвао политичаре да измене закон.

Други случај је забележен прошле године када је због исте дијагнозе Ђовани Нуволи затражио од лекара и суда да му прекрате муке. Када је судија рекао „не”, тешко оболели Италијан се определио за штрајк глађу до смрти.

Италијани су били узнемирени и збуњени. Министарка здравља Ливија Турко тада је казала да је крајње време да Италија донесе закон „који дозвољава болесним људима да изразе своју вољу”.