Реституција и Фолксдојчери

„Ср­би­ја је је­ди­на др­жа­ва у Евро­пи ко­ја вра­ћа имо­ви­ну при­пад­ни­ци­ма фолк­сдој­че­ра за ко­је је утвр­ђе­но да ни­су при­па­да­ли оку­па­ци­о­ним сна­га­ма, ка­жу у Аген­ци­ји за ре­сти­ту­ци­ју” („По­ли­ти­ка”, 26. 12. 2018). Про­блем је да­ле­ко сло­же­ни­ји, па тре­ба раз­мо­три­ти ње­го­ву исто­риј­ску ге­не­зу. Пред Дру­ги свет­ски рат у Ју­го­сла­ви­ји је би­ло 505.000 Не­ма­ца-фолк­сдој­че­ра. Ште­та ко­ју је Не­мач­ка иза­зва­ла Дру­гим свет­ским ра­том би­ла је не­на­док­на­ди­ва.

За­то су са­ве­зни­ци на Крим­ској кон­фе­рен­ци­ји 1945. го­ди­не утвр­ди­ли прин­цип пре­ма ко­јем је Не­мач­ка тре­ба­ло да ште­ту ис­пла­ти у на­ту­ри, до нај­ве­ће мо­гу­ће ме­ре. Ју­го­сло­вен­ска др­жав­на ко­ми­си­ја рат­ну ште­ту про­це­ни­ла је на 35 ми­ли­јар­ди до­ла­ра, ко­ли­ко се од­но­си­ло на Не­мач­ку. Ав­ној је, 21. 11. 1944. го­ди­не, од­лу­чио да се кон­фи­ску­је имо­ви­на „на­род­них не­при­ја­те­ља”, без об­зи­ра на на­ци­о­нал­ност, као и да се под др­жав­ни се­кве­стар ста­ви на­пу­ште­на имо­ви­на. Том од­лу­ком, Нем­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји је 1945. го­ди­не од­у­зе­то укуп­но 97.490 по­се­да са 638.000 хек­та­ра зе­мље, ку­ће, по­љо­при­вред­не ма­ши­не, ра­ди­о­ни­це, фа­бри­ке... 

Го­то­во че­тврт ве­ка, Не­мач­ка је пи­та­ње имо­ви­не фолк­сдој­че­ра ко­ри­сти­ла увек као про­тив­те­жу зах­те­ву Ју­го­сла­ви­је за рат­ну од­ште­ту. Ис­точ­на по­ли­ти­ка Ви­ли­ја Бран­та отва­ра­ња пре­ма ис­то­ку, до­ве­ла је до су­сре­та са Ти­том на Бри­о­ни­ма, ка­да је до­го­во­ре­но ре­ше­ње по „Бри­он­ској фор­му­ли” на осно­ву ко­јег су „обе стра­не до­шле до уве­ре­ња да су од­но­си до­сти­гли сте­пен ко­ји до­пу­шта да се на ме­сто ра­ни­је отво­ре­них пи­та­ња из про­шло­сти по­ста­ви ду­го­роч­на са­рад­ња на при­вред­ном под­руч­ју”. 

До­го­вор Ти­то – Ви­ли Брант, у ју­ну 1973. је био у „че­ти­ри ока” о че­му је са­чи­њен ед ме­мо­ар – под­сет­ник, ко­ји је до­ста­вљен ми­ни­стар­стви­ма ино­стра­них по­сло­ва са, за са­да не­по­зна­тим ро­ком трај­но­сти. Са­мо се по­сред­но зна да је Ју­го­сла­ви­ја до­би­ла ве­о­ма по­во­љан кре­дит од ми­ли­јар­ду не­мач­ких ма­ра­ка са ка­ма­том од 1,5 од­сто на 30 го­ди­на, иако је тра­жен кре­дит од три ми­ли­јар­де.

По­сле са­стан­ка на Бри­о­ни­ма, а пре кон­фе­рен­ци­је за штам­пу, Ви­ли Брант је ре­као у ша­ли да је пи­та­ње рат­не од­ште­те ре­ше­но и да ако тре­ба још не­што да се ре­фун­ди­ра, то мо­же чак и он да из свог џе­па ура­ди, јер је ре­ше­но и пи­та­ње по­ду­нав­ско – швап­ске имо­ви­не (за­пис исто­ри­ча­ра Ан­ту­на Ми­ле­ти­ћа). 

Не­мач­ка је та­да одо­бри­ла Ју­го­сла­ви­ји по­моћ у ка­пи­та­лу и овај спо­ра­зум је ра­ти­фи­ко­ван у Скуп­шти­ни СФРЈ 26. де­цем­бра 1974. го­ди­не. Из „Бри­он­ске фор­му­ле” као уго­во­ра о рат­ној од­ште­ти и ште­ти, за­кљу­чу­је­мо ло­гич­ки, про­из­и­ла­зи да ни­јед­на стра­на од да­на пот­пи­си­ва­ња ед ме­мо­а­ра не­ма пра­во на би­ло ка­ква да­ља по­тра­жи­ва­ња, или дру­гим ре­чи­ма – ста­вље­на је тач­ка на, нај­ви­шем ни­воу, на да­ља цењ­ка­ња. 

Пре­ве­де­но на прав­ни те­рен, то је уго­вор о по­рав­на­њу, а не о фи­нан­сиј­ској по­др­шци. По­што је тај ед ме­мо­ар про­гла­шен др­жав­ном тај­ном, још се ми­је по­ја­вио у јав­но­сти ни јед­не зе­мље пот­пи­сни­це. По­сле овог до­га­ђа­ја, има нај­ма­ње две ка­те­го­ри­је гра­ђа­на ко­је жи­ве у уве­ре­њу да има­ју пра­ва да по­тра­жу­ју од­ште­ту – фа­ми­ли­је стра­да­лих у ра­ту, на­ши не­ка­да­шњи ло­го­ра­ши и рад­ни­ци на при­нуд­ном ра­ду у Тре­ћем рај­ху на јед­ној стра­ни, и на дру­гој, на­ши не­ка­да­шњи др­жа­вља­ни не­мач­ког по­ре­кла – фолк­сдој­че­ри у са­мој Не­мач­кој, или би­ло где дру­где у ино­стран­ству. 

По­рав­на­њем на др­жав­ном ни­воу, имо­ви­на фолк­сдој­че­ра је по­ста­ла др­жав­на имо­ви­на ко­ја не под­ле­же ре­сти­ту­ци­ји, без об­зи­ра на од­лу­ке су­да о уче­ство­ва­њу или не­у­че­ство­ва­њу у не­при­ја­тељ­ској вој­сци. 

Ина­че, на­ши не­ка­да­шњи др­жа­вља­ни не­мач­ког по­ре­кла у Не­мач­кој су до­би­ли из­ве­сно обе­ште­ће­ње од те зе­мље, као по­врат­ни­ци и жр­тве Дру­гог свет­ског ра­та. Пра­во на ре­сти­ту­ци­ју имо­ви­не по мом ми­шље­њу, има­ју они фолк­дој­че­ри ко­ји су би­ли др­жа­вља­ни и има­ли бо­ра­вак у Ју­го­сла­ви­ји у мо­мен­ту ра­ти­фи­ка­ци­је Спо­ра­зу­ма Ју­го­сла­ви­ја–Не­мач­ка у Скуп­шти­ни СФРЈ, 26. де­цем­бра 1974. го­ди­не. 

Ми­тар Ра­до­њић, Но­ви Сад