Писање је облик постојања

КЊИЖЕВНОСТ
Цела протекла година за мене је била у знаку потраге за суштинама. Јер, читање и писање насушне су потребе и непрекидни процеси, каже Јана Алексић, песникиња и књижевна критичарка, чију је нову књигу песама „Упијање” објавила Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, из Краљева. Још крајем августа објављен је и њен наградом „Новица Тадић” овенчан рукопис „Аријел аноним”, у новопокренутој едицији „Присуства” (Завод за проучавање културног развитка, Београд). Ове јесени песма Јане Алексић „Harmonia obscurae” из збирке „Упијање” оцењена је као најлепша љубавна песма, за коју се додељује награда „Ленкин прстен”. Њени радови, настајали током претходних година, нахрупили су у јавни простор и добили један вид културног признања, што је условило и нове стваралачке изазове.

– Пошто сматрам да је писање облик постојања и да, упркос свему, „песнички станује човек на овој земљи”, према препоруци великог немачког песника, онда је и поезија оно чиме се допире до суштине људског становања, што наш све оскуднији живот осмишљава и оплемењује. За мене је то медиј да допрем до тајне „човеку највеће”, да разумем емоције, побуде, нечији поглед на ствари, као и да докучим законитости нашег индивидуалног и колективног поступања. Зато урањам у свет, ослушкујем, упијам речи, облике, боје и градим властито људско и песничко искуство. Наше окружење је врело инспирације, као и граничне животне ситуације у којима је човек огољен. Поезија тада разабира шта је људско, а шта човечно – каже Јана Алексић. Читање је оно што по њеном мишљењу генерише менталну библиотеку, која служи да уреди и именује накупљене фасцинације. Затим проговара и као књижевна критичарка:

– Написана реч оставља траг у нама, упркос општој пролазности. Свако књижевно дело инспирише, посебно оно у чијој пројекцији света могу, као приљежни читалац, да пронађем своје зрнце постојања, али и оно у коме препознам аутентични стваралачки пробој и извесно поетичко померање. Тада се одлучим да поведем књижевни дијалог са неким писцем и упустим у размену духовних добара. „Лепо”, као естетска, и „сушто”, као философска категорија, колико год деловали превазиђено са савременог теоријског становишта, примарни су импулси који наводе на писање књижевнокритичког текста или приказа. И настојим да што мање калкулишем с тим, верујући да би књижевна критика ваљало да филтрира вредности, да осветли и препоручи, не да пресуди. Премда, компромиси су неминовни и по цену изневеравања унутрашњег аксиолошког мерила. Зато је писање критике незахвално, посебно у времену изнуђене кризе готово сваког вида критичког мишљања, упркос преовлађујућем јаловом критизерству.