Узми или остави неповољан уговор

Србија je пред међународним арбитражама последњих година у највећем броју случајева губила спорове, што за последицу има енормно високе економске губитке, речено је на Копаоничкој школи природног права.

Иако је неспорно да има арбитража у којима су наше компаније добиле спор, правници и економисти на Копаонику су покушали да дођу до одговора на питање како спречити губитке.

– Закључили смо да је погрешан приступ уговору кључни узрок због кога долази до арбитражног спора. Последњих година поједини међународни уговори, нарочито они који су веће вредности или значаја, не закључује се на основу преговора у којима уговорне стране споразумно утврђују њихову садржину већ се дефакто закључују као уговори по приступу. То значи да је њихов садржај у целини унапред одређен од стране иностраног партнера, а домаћа компанија га прихвата таквим какав је, без могућности да утиче на његову садржину и то до те мере да не може изменити готово ниједну клаузулу – каже др Јелена Перовић, професор Економског факултета у Београду и уредник секције Међународни привредни уговори и арбитража на Копаоничкој школи природног права.

Одговор на питање због чега је то тако очигледно не лежи у праву.

– Реч је о фактичким питањима на која ми правници не можемо дати одговор. Ипак, оно што као стручњаци можемо да учинимо јесте да дамо савет да не треба тако поступати, чак ни по цену кад друга страна цео посао услови безрезервним прихватањем њеног предлога уговора, по систему – узми или остави. У таквој ситуацији боље је „оставити”, дакле не закључити уговор, него закључити неповољан и нефер уговор у току чијег извршења ће доћи до проблема и до спора, који ће по правилу наша компанија изгубити управо зато што је уговор сачињен тако лоше по њу – каже професорка Перовић.

Питамо у чему се састоје те лоше и неправичне клаузуле.

– Има их читав низ, почевши од тога да друга уговорна страна искључује или врло широко ограничава своју уговорну одговорност, не даје одговарајућа обезбеђења, за себе резервише право на раскид уговора практично из било ког разлога, дакле чак и у случају када није дошло до повреде уговора, искључује право позивања на промењене околности, што је неповољно за уговорне стране које долазе из земаља у којима су честе политичке, правне и економске промене – каже др Јелена Перовић.

Реч је о уговорима који не обезбеђују равноправност уговорних страна, већ су израз наметања оних клаузула на основу којих домаћа страна губи права из уговора или губи рокове, које су претерано строге према њој и чиме се она ставља у подређен положај. Таквим клаузулама нарушавају се општа начела облигационог права, а посебно начело савесности и поштења.

Осим тога, иностране компаније најчешће намећу страно право, искључују примену међународних конвенција и униформних правила, кад год је то могуће. Такође се, у завршним клаузулама, намеће и арбитража која одговара другој уговорној страни у случају спора.

– Драстичан пример је кад две српске компаније, у чијој позадини се налази неки страни финансијер, треба да уговоре надлежност Лондонске арбитраже, с местом арбитраже у Лондону и свим правним последицама које отуда проистичу, што је, разуме се, неповољно и чак бесмислено решење, али на томе се некад инсистира као на услову посла – наводи др Перовић.

Још један разлог зашто губимо спорове лежи у чињеници да се значајни и вредни уговори често закључују у складу с енглеским правом, које је непознато не само уговорним странама из Србије, већ уопште компанијама из европскоконтиненталног правног система.

– То су уговори који су по правилу врло обимни, некад имају и стотине страна и који су за наше појмове непрецизни. Многе клаузуле су двосмислене и недовољно прецизне, а англосаксонско право намеће неке правне институте који нису познати у европскоконтиненталном праву, коме припада и српско право, што доводи до бесмислених ситуација – каже др Перовић.

Све су то разлози због чега у највећем броју случајева српске компаније имају проблема приликом реализације уговора, а што за епилог има арбитражне спорове које наше компаније у великом броју случајева губе. Посебну пажњу и опрез стручњаци препоручују приликом формулисања арбитражне клаузуле.

– Не треба ићи по инерцији него морамо да знамо зашто смо се определили за одређену арбитражу – на пример за ICC, Лондонску, швајцарску. Такође је важно да предвидимо и број арбитара и начин њиховог именовања, меродавно материјално право, језик арбитраже, као и место арбитраже које треба одредити на основу правног значаја тог места, а не на основу неких ванправних фактора, као што је рецимо његова атрактивност као туристичке дестинације – каже др Јелена Перовић.