Странци улажу више него домаћи

Наш развој је углавном базиран на страним парама. Стране директне инвестиције ове године износиле су око три милијарде евра, док домаће знатно заостају. На прсте се могу набројати фабрике домаћих улагача, отворених у последње време пред камерама – погон за производњу и прераду соје „Банком” у Обреновцу, вредан 15 милиона евра, који запошљава 60 радника, фабрика дечје хране у Добановцима у коју је инвестирано 34 милиона евра и запослено око 100 радника и можда још нека.

Укупне инвестиције у Србији у претходних пет година износиле су у просеку испод 17 одсто БДП-а, што је око једну четвртину мање од просека земаља западног Балкана и централне и источне Европе (ЦИЕ). На слабе резултате у погледу инвестиција утицале су пре свега ниске домаће јавне и приватне инвестиције, објашњава Саша Ранђеловић, ванредни професор Економског факултета у Београду.

Тако су укупне домаће инвестиције у Србији, у претходних пет година, биле у просеку преко пет одсто БДП-а ниже од просека западног Балкана, а преко осам одсто БДП-а ниже у односу на просек ЦИЕ. Док су стране инвестиције у Србији, као и у другим земљама западног Балкана, биле релативно високе, три до четири одсто БДП-а веће него у земљама ЦИЕ.

– Високе стране инвестиције у Србији последица су јефтине радне снаге, развијене мреже споразума о бесцаринској трговини (ЕУ, Русија, Турска, ЦЕФТА итд.), издашне политике субвенција, али и боље правне и бирократске заштите. За стране инвестиције се по правилу обезбеђује техничка подршка владе, која им олакшава пролазак кроз компликоване административно-бирократске процедуре – каже за „Политику” Ранђеловић.

Домаће приватне инвестиције код нас су ниске, иако су каматне стопе и пореске стопе (на добит предузећа и на дивиденду) релативно ниске. Према речима нашег саговорника узроци ниских домаћих приватних инвестиција налазе се пре свега у ниској домаћој штедњи, која је у Србији 2,5 пута нижа од просека земаља ЦИЕ.

– Ниска домаћа штедња последица је неадекватне политике доходака, будући да зараде расту и даље брже од раста продуктивности рада, као и неадекватне фискалне политике у претходним годинама, с обзиром на то да је нето штедња државе била негативна. Спровођење фискалне консолидације и елиминација фискалног дефицита, у прошлој и текућој години, утицали су на делимично отклањање овог узрока – објашњава Ранђеловић.

Он каже да осим ниске штедње, на ниске домаће инвестиције утичу и други фактори, као што је правна несигурност, велико бирократско оптерећење и неразвијеност тржишта капитала.

– Из перспективе директног утицаја на привредни раст нема разлике између страних и домаћих инвестиција, будући да тај ефекат зависи од тога у које секторе и на које намене су инвестиције оријентисане – наводи Ранђеловић.

Милорад Филиповић, професор Економског факултета, слаже се да ниска стопа домаће штедње условљава и мале могућности инвестирања, односно захтева далеко веће ослањање на увоз капитала као извор за финансирање инвестиција.

Он наводи да је штедња у Србији тек 2016. прешла 10 одсто БДП-а, а да се дуго година пре тога кретала на свега три до пет одсто. Наша земља дакле располаже штедњом од свега 4,4 милијарде долара, док Словенија и Хрватска имају око 12 милијарди долара, а Словачка са свега 5,5 милиона становника има чак 23,4 милијарде долара.

Србија, према његовој оцени, постаје све више зависна од наставка прилива капитала из иностранства како би се макар одржао, а камоли убрзао, темпо раста и развоја домаће привреде.

– Ако се пође од претпоставке, коју износи већина домаћих економиста, да је потребно подизање учешћа инвестиција на 25 одсто БДП-а, како би се остваривали зацртани циљеви економске политике, то значи даље и интензивније давање повластица, субвенција и других погодности за иностране улагаче како би се наставио прилив капитала. Поставља се питање лимита у капацитетима буџета за овакве намене, односно где је линија која ако се пређе почиње да угрожава текућу стабилност макроекономског система – каже Филиповић за „Политику”.

Наш саговорник наводи да су улагања домаћих инвеститора пожељнија јер су условно речено „трајног карактера”, односно везана су за локацију инвеститора – резидента Србије. Код иностраних улагача доминира практично искључиво мотив профита и одмах када се покаже боља шанса за зараду у другој држави селе капитал или макар обустављају даље пројекте развоја компаније у Србији.

– Домаћи инвеститори покушаће да примене најсавременија решења у производњи до којих могу стићи на међународном тржишту, док се код многих страних инвеститора примењују технологије које су или застареле, мање продуктивне од најсавременијих или се код њихове примене не поштују ригорозни прописи везани за животну средину, заштиту на раду и сл. што се код нас још увек толерише (повлашћени третман страних улагача на који се жали велики број домаћих привредника) – наводи професор Економског факултета.

Он сматра да држава треба активније да се укључи у процесе преноса знања и вештина из лабораторија, института и са универзитета у привреду. Велики број домаћих проналазака и идеја није примењен у Србији услед разноразних препрека (па и са ефикасном заштитом интелектуалне својине), а сигурно је да би допринели подизању конкурентности домаће привреде на светском тржишту.

– Потези актуелне владе на промоцији дигитализације, преквалификацији великог броја полазника за Четврту технолошку револуцију, заиста су за сваку похвалу, али само уколико се ефикасно реализују у пракси – каже Филиповић.

Потом, држава треба да уклони све препреке за иновативне начине финансирања ризичних предузетничких подухвата као што су финансијски анђели и сличне шеме и фондови ризичног капитала, који су у свету (поготово у САД) изазвали праву финансијску револуцију у последњих 25-30 година.

– Инострани капитал је неопходан извор за премошћавање јаза између домаће штедње и висине инвестиција које се предузимају. То је поготово тачно у почетним фазама развојног процеса, на ниском нивоу БДП. Како се подиже доходак по становнику, а поготово када се пређе неки „егзистенцијални праг”, све већу улогу у финансирању развоја морају добијати домаћа штедња и домаћи предузетници. У супротном, земља почиње да постаје сувише зависна и осетљива на прилив иностраног капитала, а самим тим и подложна за различите врсте утицаја, укључујући и политичка условљавања и уцене – наглашава Филиповић.