Мало кува, мало лепи

Најлепша ствар на свету је рад удружен с љубављу. У то нас је уверила Данијела Миладиновић чији радни дан траје двадесет сати. Наиме, поред тога што ради као куварица у обданишту „Земунски бисер”, ова марљива Београђанка има и хоби који јој доноси радост, али и допуну малог породичног буџета.

- Школовала сам се за куварицу. То је изузетно леп и креативан посао. У ресторану „Душанов град” сам од Јагоде Марић учила тајне великих мајстора. Имала је обичај да ми каже: „Док мешаш, гледај како други раде”. Икао што сам погледом улазила у тајне кулинарског заната, сама сам, гледајући како то други раде, и уз помоћ литературе, савладала декупаж технику. А затим и кракел технику за коју су потребни скупи лакови и акрилне боје да би се добила испуцала текстура која предметима даје патину - прича Данијела.

На крилима љубави

Латинска пословица каже: „Само је оно дрво јако, које често и јако бије ветар”. Данијела је деведесетих година прошлог века осетила силину „ветра” на својим нејаким плећима. Ношена крилима љубави, напустила је родитељску кућу и одселила се у Вучитрн. Сматрала је да је њен дом тамо где је њена љубав.

- Удала сам се и отишла на Косово и Метохију 1992. године. Тамо сам отворила галерију у којој су Албанци били честе муштерије. Нажалост, супруг и ја смо били различитих схватања и ратне недаће су нас, уместо зближиле, раздвојиле.

Уочи бомбардовања сам се са четворогодишњом Сањом вратила код родитеља. Требало је признати грешку, почети испочетка, ухватити се у коштац с животом.

(/slika2)Одувек сам волела да цртам, а уз баку и маму сам научила и да ткам, хеклам, шијем. Школским другарицама сам везом улепшавала тексас јакне и фармерке. То знање и искуство ми је било од користи када сам се вратила у Београд, јер је моја плата била недовољна. Почела сам са израдом честитки на којима су били хеклани опанчићи, лутке у народној ношњи... - жустро прича наша саговорница.

Ма колико да јој је било тешко, ова млада борбена жена на све гледа са ведрије стране и каже да „увек постоји шанса”. Када је остала без посла у ресторану „Вишњице”, запослила се у пицерији, уз помоћ Сањине учитељице, а касније је тек прешла да ради као куварица у обданишту. Након посла, Данијела се до дубоко у ноћ, већ девет година, „дружи” са четкицом и бојицама, маказама, салветама, тестером...

(/slika3)- Волим ручни рад, али ми није довољно само да нешто буде лепо и допадљиво, већ желим да има и неку употребну вредност. Уз помоћ тканина коричим роковнике и именике, украшавам их чипком и машницама, а куваре варјачама и разним другим апликацијама.

Салвете купујем, а понекад се мењам с другима, тако да ми у руке дођу и прави, и 30 година стари музејски експонати које ми је просто жао да сечем - каже она.

Тимски рад

С поносом истиче да би јој без кћеркине помоћи било много теже да своје замисли спроведе у дело: „Сања тестерицом исеца детаље од дрвета којима украшава кутије или рамове, прави накит, осликава...”

Пуна енергије, Данијелина кћи, мада тек у шестом разреду ОШ „Надежда Петровић” на Новом Београду, већ четири године успешно тренира одбојку у земунском „Дунаву”, воли да чита књиге, а рад са мамом је за њу више од игре.

Данијела је у „кућну мануфактуру” укључила и своју мајку (која хекла) и оца. Тренутно јој је највећи проблем простор за рад.

- До сада смо радили у трпезарији, али тата има озбиљне здравствене проблеме, јако му сметају фарба, лак, лепак, прашина, тако да сам приморана да се иселим. Где? Не знам - тужно додаје Данијела Миладиновић, чије су разноврсне, допадљиве рукотворине и без пасоша стигле до Америке, Канаде, Швајцарске...

- Сваки динар добро дође, али ми од новца више значи одушевљење људи који прилазе моме штанду на изложбама. Када човек ради са радошћу и задовољством, плаћен је унапред.