Malo kuva, malo lepi

Najlepša stvar na svetu je rad udružen s ljubavlju. U to nas je uverila Danijela Miladinović čiji radni dan traje dvadeset sati. Naime, pored toga što radi kao kuvarica u obdaništu „Zemunski biser”, ova marljiva Beograđanka ima i hobi koji joj donosi radost, ali i dopunu malog porodičnog budžeta.

- Školovala sam se za kuvaricu. To je izuzetno lep i kreativan posao. U restoranu „Dušanov grad” sam od Jagode Marić učila tajne velikih majstora. Imala je običaj da mi kaže: „Dok mešaš, gledaj kako drugi rade”. Ikao što sam pogledom ulazila u tajne kulinarskog zanata, sama sam, gledajući kako to drugi rade, i uz pomoć literature, savladala dekupaž tehniku. A zatim i krakel tehniku za koju su potrebni skupi lakovi i akrilne boje da bi se dobila ispucala tekstura koja predmetima daje patinu - priča Danijela.

Na krilima ljubavi

Latinska poslovica kaže: „Samo je ono drvo jako, koje često i jako bije vetar”. Danijela je devedesetih godina prošlog veka osetila silinu „vetra” na svojim nejakim plećima. Nošena krilima ljubavi, napustila je roditeljsku kuću i odselila se u Vučitrn. Smatrala je da je njen dom tamo gde je njena ljubav.

- Udala sam se i otišla na Kosovo i Metohiju 1992. godine. Tamo sam otvorila galeriju u kojoj su Albanci bili česte mušterije. Nažalost, suprug i ja smo bili različitih shvatanja i ratne nedaće su nas, umesto zbližile, razdvojile.

Uoči bombardovanja sam se sa četvorogodišnjom Sanjom vratila kod roditelja. Trebalo je priznati grešku, početi ispočetka, uhvatiti se u koštac s životom.

(/slika2)Oduvek sam volela da crtam, a uz baku i mamu sam naučila i da tkam, heklam, šijem. Školskim drugaricama sam vezom ulepšavala teksas jakne i farmerke. To znanje i iskustvo mi je bilo od koristi kada sam se vratila u Beograd, jer je moja plata bila nedovoljna. Počela sam sa izradom čestitki na kojima su bili heklani opančići, lutke u narodnoj nošnji... - žustro priča naša sagovornica.

Ma koliko da joj je bilo teško, ova mlada borbena žena na sve gleda sa vedrije strane i kaže da „uvek postoji šansa”. Kada je ostala bez posla u restoranu „Višnjice”, zaposlila se u piceriji, uz pomoć Sanjine učiteljice, a kasnije je tek prešla da radi kao kuvarica u obdaništu. Nakon posla, Danijela se do duboko u noć, već devet godina, „druži” sa četkicom i bojicama, makazama, salvetama, testerom...

(/slika3)- Volim ručni rad, ali mi nije dovoljno samo da nešto bude lepo i dopadljivo, već želim da ima i neku upotrebnu vrednost. Uz pomoć tkanina koričim rokovnike i imenike, ukrašavam ih čipkom i mašnicama, a kuvare varjačama i raznim drugim aplikacijama.

Salvete kupujem, a ponekad se menjam s drugima, tako da mi u ruke dođu i pravi, i 30 godina stari muzejski eksponati koje mi je prosto žao da sečem - kaže ona.

Timski rad

S ponosom ističe da bi joj bez kćerkine pomoći bilo mnogo teže da svoje zamisli sprovede u delo: „Sanja testericom iseca detalje od drveta kojima ukrašava kutije ili ramove, pravi nakit, oslikava...”

Puna energije, Danijelina kći, mada tek u šestom razredu OŠ „Nadežda Petrović” na Novom Beogradu, već četiri godine uspešno trenira odbojku u zemunskom „Dunavu”, voli da čita knjige, a rad sa mamom je za nju više od igre.

Danijela je u „kućnu manufakturu” uključila i svoju majku (koja hekla) i oca. Trenutno joj je najveći problem prostor za rad.

- Do sada smo radili u trpezariji, ali tata ima ozbiljne zdravstvene probleme, jako mu smetaju farba, lak, lepak, prašina, tako da sam primorana da se iselim. Gde? Ne znam - tužno dodaje Danijela Miladinović, čije su raznovrsne, dopadljive rukotvorine i bez pasoša stigle do Amerike, Kanade, Švajcarske...

- Svaki dinar dobro dođe, ali mi od novca više znači oduševljenje ljudi koji prilaze mome štandu na izložbama. Kada čovek radi sa radošću i zadovoljstvom, plaćen je unapred.