Прве комшије монаха

Тишина је прво што чујете када ступите на тло Свете горе. Тек неколико минута касније зачују се звуци живог света који на овом полуострву већ вековима обитава слободно, у природи. Живот који буја на овом светом месту претходне четири године истраживали су др Растко Ајтић, херпетолог, и његове колеге Миливоје Крвавац и мр Данко Јовић из Завода за заштиту природе Србије. Под падинама моћне планине Атос, овај тим пратио је живот водоземаца и гмизаваца. Идеју да крену са оваком врстом истраживања дали су им монаси из Хиландара и колеге које су као ходочасници походили Свету гору. Они су желели да се упознају и прилагоде „комшијама” с којима се сусрећу у и изван манастирских зидина.

Већ више од 800 година живот монаха испреплетен је са животињским светом на овом полуострву. Остало је забележено да је преподобни Пајсије Светогорац поред своје келије имао јединственог послушника. Био је то жабац Бајум. Сваке вечери, пратио је жабац монаха од келије до дрвеног крста у дворишту. Бајум није само скакутао за преподобним Пајсијем. Он је, на свој жабљи начин, пратио монахове молитве.

А простор око манастира и у њему не походе само Бајумови „рођаци”. Има ту и других животиња – вукова, дивљих свиња, глодара, даждевњака, змија, а међу њима и отровница попут поскока.

– Монаси су се најчешће сретали са змијама. Било их је око цркве, а једном се десило да усред литургије у храм угмиже змија. Реч је углавном о смуковима, за људе неотровним змијама, али који својом величином знају да утерају страх у кости. Монаси су се посаветовали с нама, а ми смо објаснили како да се понашају у сусрету са неким гмизавцима и водоземцима, разбили им многе предрасуде. Из тога се родила идеја да се истражи један део животињског света Свете горе. С послом смо почели 2014. године, али смо радили са прекидима, углавном у јесен и на пролеће. Из тих наших истраживања настала је монографија „Водоземци и гмизавци Свете горе и Хиландара” која је штампана по благослову Сабора стараца светог манастира Хиландара – прича Ајтић.

Многи помисле да је Света гора, као једно од полуострва Медитерана, због климе углавном камењар, а то није тачно. Она има специфичну вегетацију, обрасла је макијом – ниским бодљикавим грмљем, али има и шуме. Највећи део полуострва обилује биљним и животињским светом.

– На Светој гори живе и животиње за које су климатски услови изузетно сурови, али оне су се прилагодиле и ту су већ миленијумима. Међу њима су најинтересантнији мрмољци и даждевњаци. У народу постоји веровање да су даждевњаци опасни јер производе звук од кога може да се оглуви. То наравно није тачно. Њихова кожа садржи одређене отрове, али они не делују на људе. Подручје је безводно, а даждевњаци иако навикли на влажну средину овде опстају. Свој дом неки од водоземаца нашли су у резервоарима воде за гашење пожара, а неки у речицама које се уливају у море. Водоземци живе у слатким водама, али су у тој полусланој средини открили своје ново станиште – прича Ајтић.

Осим монаха и гостију, а по потреби и ватрогасаца, на Светој гори нема људи, тако да животиње живе слободно. У свако доба дана и ноћи изван зидина манастира могуће је налетети на шакала, зеца, јазавца, срну, а на обали има медитеранских фока, морских корњача, птица...

– У цркви има доста смукова. Међу њима су црнокрпица, црвенкрпица, степски и четворопругасти смук, велвеђа... Велвеђа може да достигне дужину и до три метра. Изузетно је радознала змија и има обичај да се издигне изнад грмља и попут кобре рашири горњи део тела. Многима се када је виде, посеку ноге. У случају опасности зна и да угризе, али за човека није отровна. Мужјак велвеђе је једина врста змије која у току парења женки нуди плен. Змије имају изражено завичајно понашање и везани су за одређено место. Ту се хране, спавају и легу. Изузетно су корисни. Могу да стигну до оних места до којих не може мачка и да униште легло глодара. Одрасли смук може да поједе два до три пацова или десетак мишева одједном – објашњава Ајтић.

Једна од предрасуда коју је тим херпатолога разбио тиче се поскока. Многи верују да ова змија може да се попење на дрво и да са гране вреба своју жртву.

– Поскок је змија која има такву мускулатуру да не може никако да се попење на дрво. Отрован је, а и његов ујед је опасан по човека, али веома ретко смртоносан. Угрожени су деца и старији који имају неку од хроничних болести – прича Ајтић.

Случајева да је неког од монаха Хиландара ујео поскок нема. У манастиру за сваки случај постоји амбуланта која ради 24 сата.

На Светој гори може се срести и црволика змија, која потпуно личи на глисту. Тек када је неко детаљније погледа и види њен рачвасти језик, схвати о коме је реч. Подно Атоса налази се пешчана или турска боа и једини је представник питона у Европи.

– Водоземци и гмизавци су изузетно важни и корисни. Када се прерачуна биомаса, њихов удео у еко-системима Свете горе је огроман. Они су ектотермне животиње (у народу познате као хладнокрвне) тако да за своје потребе размножавања и развића не захтевају велике ресурсе, а заузврат дају много биомасе, пре свега у сезони размножавања, што је добра храна за друге групе животиња – прича Ајтић.

Тим стручњака Завода Ајтић, Крвавац, Јовић прешао је уздуж и попреко Свету гору. Дневно су под пуном опремом пешачили и по 40 километара. Тако је настала ова књига. У њој је описано, фотографисано и илустровано четрдесетак водоземаца и гмизаваца.