Законом против богаћења

Пошто је у јавност већ доспео садржај нацрта Закона о пореклу имовине треба подсетити да готово две деценије српска јавност очекује доношење овог закона. Прва обећања датирају још из 2001. године, а најновија дали  су актуелни министар финансија, правде, премијер… Изгледа да је доношење закона постало извесно, а колико је извесно да ћемо бити сведоци и доследне примене овог закона, остаје да видимо. У нашој досадашњој пракси много пута је виђено да имамо закон али не и механизме да се он и примени.  А управо смо у таквој ситуацији од 2003. године, јер решење за опорезивање незаконито стечене имовине, још од те године постоји у чл. 59. Закона  о пореском поступку и пореској администрацији. Решење, у наведеном закону формулисано као „унакрсна процена пореске основице”, постоји  али се не примењује. Законску могућност да се опорезује целокупна имовина (физичких лица) која је стечена ван легалних токова пар година касније детаљно је разрадила  Пореска управа доношењем Правилника о начину утврђивања пореске основице пореза на доходак грађана на непријављене приходе унакрсном проценом („Сл. гласник РС” бр. 61/06). Иако је још увек на снази овај правилник рогобатног назива никада није доживео своју примену у пракси.

Нови покушај да се опет опорезује незаконито стечена имовина учињен је 2013. године прописивањем обавезе за  подношење информативне пореске пријаве за имовину физичких лица вреднију од 35 милиона динара. Овај покушај, који се приписује тадашњем директору пореске управе Ивану Симичу, такође је имао своју нормативну подлогу у виду Правилника о информативној пореској пријави („Сл. гласник РС” бр. 117/12).

Иако  овај правилник никад није стављен ван снаге, а поступак за 3.769 информативних пореских пријава, укључујући и пријаву тадашњег директора Пореске управе, до данас није окончан. Међутим, такав исход се сасвим сигурно не може приписати немару и неажурности Пореске управе. Пре би се могло рећи да је тај пројекат превазишао капацитете те службе.

Хипотетички, чак и да је Пореска управа и имала ресурсе да обради свих 3.769 пријава, буџет не би видео велику корист од толиког труда  јер је у оба покушаја учињен, можда случајан, али озбиљан превид. У оба горе цитирана правилника предмет опорезивања као и незаконито стечене имовине могла је да буде имовина само физичких лица. Имовина правних лица остала би ван домашаја порезника.

Добро је познато да сваки просечно озбиљан пословни човек у Србији (или свако ко себе тако доживљава чим год се бавио), своју имовину не нуди „на изволите”  Пореској управи, пријављујући је на своје име, или имена чланова своје породице, већ као власника скупих некретнина, аутомобила, јахти, авиона и друге имовине којом располаже наводи своја предузећа у земљи или иностранству. У таквим околностима сасвим је сигурно да је осуђена на пропаст свака кампања пореских власти, која је усмерена само на физичка лица као пореске обвезнике, и наводне носиоце нелегалног богаћења.

Питање нелегалног богаћења и његовог сузбијања у Србији, махом се темељи на паушалним проценама. Ове процене су последица поистовећивања појмова „прекомерно богат” и онај ко се обогатио незаконито. Оба два појма су суштински различита, јер постоје друштвене околности у којима се неко може обогатити а да то априори и не буде нелегално, бар не у кривичнoправном смислу те речи. Србија је прошла управио кроз такав период. Зато за некога ко је богат то не значи да се аутоматски налази ван закона.

Најбољи доказ за то је „постреволуционарни” Закон  о екстрапрофиту, који је донет са идејом да се исправе све грешке из периода Милошевићеве владавине. Била је идеја да се обухвате не само они  који су се нелегално обогатили, већ и они који су се обогатили легално али користећи неке погодности које нису биле свима доступне. Међутим, ни  тај закон није оправдао мотиве услед којих је донет.

И после свих искустава кроз које смо прошли мора се поставити питање да ли је Србији потребан још један законски акт који се неће примењивати, попут Закона о кривичној одговорности правних лица, који такође поседује капацитете за сузбијање нелегалног богаћења, али опет непримењиве у пракси.

За државу би корисније било да направи ваљану анализу постојећих пореских прописа и да идентификује разлоге који пореске обвезнике терају у сиву зону пословања. Један од најважнијих мотива је свакако поступак утврђивања пореских обавеза од стране Пореске управе. Порески обвезник у овом поступку је лишен готово сваког облика правне сигурности и употребе делотворног правног средства.  Једина судска инстанца код које порески обвезник може да затражи судску заштиту је управни суд. Међутим, и та судска заштита губи смисао ако порески на пресуду у управном спору мора да чека  две до три године, када ће, након те судске одлуке бити поново упућен на пореску администрацију да код ње поново расправи своју пореску обавезу, јер Управни суд не одлучује мериторно у пореским стварима. Уколико буде опет незадовољан, може се поново обратити суду?

Адвокат, Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа