Луј Бурбонски и Александар Други

У Њујорку, Луј Бурбонски, последњи изданак последње француске династије, шаље француском парламенту допис са захтевом да Народна скупштина Републике Француске усвоји лекс специјалис који ће му омогућити да уђе у посед и стекне власништво над Версајем, с обзиром на то да је тај објекат на незаконит начин отет његовим прецима, конкретно Лују Шеснаестом, кога су, иначе, и убили револуционари одсецањем главе. Шала? Наравно да је шала. Али није шала да г. Александар Карађорђевић, који себе сматра престолонаследником Србије (а богами и Југославије), и коме, наравно, не смета да га тако титулишу у српским медијима, укључујући и оне у којима држава има свој удео у власништву, нуди доказе да објекат у којем данас живи у Београду, а који је у државном власништву, заправо припада њему као наследнику монарха од кога је револуционарна власт насилно и незаконито одузела, између осталог, и ту важну некретнину.

Називати тог господина принцем много је више неуставно него кад неко јавно назове јужну српску покрајину Косово, а не дода одмах – и Метохија. И док се за ову другу омашку увек нађе неко ко ће да јој припише злу намеру, издају, одсуство родољубља и шта све не, ником не пада на ум, како се чини, да дигне глас против чињенице да у једној неспорној републици државни медији, чак и неки државни функционери, једног грађанина титулишу као принца и престолонаследника. А, је ли та некретнина одузета насилним путем, незаконито? Није ли својина неприкосновена? Јесте, одговор је на оба питања. Међутим, живот и еволуција једног друштва не подлежу, бар не увек, строгој формалној логици. Односно, логику развоја друштва ствара динамика друштвених односа, која није иста у свим епохама, често чак ни у оквиру једне исте епохе.

Уз легалитет, владавину закона, постоји и легитимитет, који је, пак, морална оправданост ставова и деловања, и у једном стабилном, уравнотеженом друштву легалитет и легитимитет су обично на истој страни и нису извор сукоба. Међутим, ретка су друштва, ако их уопште има, која у својој историји нису имала периоде када легалитет и легитимитет нису били на истој страни. Такви испади, и њихове последице, по правилу врло насилни, који се окончавају драматичним променама државног и друштвеног уређења, називају се револуцијама.

Ниједна револуција није законита, то је јасно. Незаконитост револуција компензује њихов легитимитет, њихова широко призната морална оправданост. Нико неће тврдити да је одсецање главе Лују Шеснаестом хуман чин, али нико неће ни оспорити значај и оправданост Француске револуције и њен иреверзибилан карактер због тог нехуманог чина. Ново друштвено и државно уређење поново је довело у равнотежу кључне друштвене слојеве и створило своје, нове законе, свој легалитет. По тим, новим законима, признатим на националном и на међународном плану, Версај је власништво Републике Француске, а кључна маса грађана те државе не би сматрала легитимним захтев Луја Бурбонског да се из изнајмљеног стана у Њујорку усели у версајску палату. Што том човеку и не пада на памет. И који, за разлику од г. Карађорђевића, који живи у дворцу у државном власништву, не живи у Версају, већ у изнајмљеном стану.

Ипак, може ли легитимитет да буде на страни г. Карађорђевића? Чак и у овако неуверљивој демократији, каква је на делу у Србији, постоје облици одлучивања који би то омогућили. На пример, референдум на коме би грађани (српски народ и „сви остали” грађани, како то мудро формулише актуелни устав) имали да одговоре у довољном броју на прецизно постављено референдумско питање, а коме би претходио период информисања грађана о свим могућим и вероватним последицама такве корените промене. Претенденту на непостојећи српски престо дато је српско држављанство, дат му је на коришћење државни објекат, дакле постоји одређен број грађана уверених да је легитимитет на страни г. Карађорђевића. Позив на често политичко изјашњавање у последње време је у моди и честа пракса код актуелне власти. Зашто се тај могући легитимитет не би проверио на референдуму да би се, евентуално, омогућило том човеку не само да од корисника постане власник, већ и да оствари свој монархистички сан, будући да је умео у више наврата да јавно стави до знања да „не одустаје од својих династичких права”?

Преводилац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа