Сто година Дома „Станко Пауновић”

После завршетка Првог светског рата, у коме је Србија изгубила огроман број становништва, многа деца су остала без родитељског старања. То је био повод да се у Неготину 1. фебруара 1919. године оснује дом за ратну сирочад. Први управник био је Сава Драгићевић, а штићеници дома била су деца из Србије и шире. Први смештајни објекат у коме су деца боравила био је скроман, а само пет година касније, 1924. саграђена је велелепна зграда, окружена великим уређеним парком.

После Другог светског рата, дом је добио име по народном хероју и свом некадашњем штићенику Станку Пауновићу, из села Брестовац код Неготина, који је погинуо 1942. године у борбама на Фрушкој гори. Ова социјална установа је 1955. године прерасла у дом средњошколске омладине у коме је, поред деце без родитељског старања, један део интернатског типа, за ученике неготинских средњих школа.

Ова установа која је била „кутак многе деце остале без крова”, како је у песми и композицији посвећеној дому написао дугогодишњи директор Вукашин Поповић, на пут је извела на хиљаде деце. Међу њима су професори, правници, економисти, инжењери, лекари, учитељи и остала занимања.

Јован Поповић,

Београд