​Милијардери на социјалној помоћи

Кад се скупе основна зарада, бонуси и деонице, директор „Епла” Тим Кук је прошле године зарадио 136 милиона долара. Само је његова плата износила 15 милиона долара, што је преко 250 пута више од онога што годишње стекне просечaн радник његове компаније. Ове недеље смо сазнали и да ће директор „Амазона” Џеф Бејзос, који за десет секунди стави у џеп више него његов просечан радник за годину дана, неверство и развод платити око 70 милијарди долара или половинoм иметка. Ипак, буру у америчком политичком естаблишменту подигла је сасвим трећа вест – да је демократска конгресменка Александрија Окасио Кортез предложила да се они који зарађују више од десет милиона долара годишње опорезују по стопи од око 70 одсто.

СТРАХ ОД ЛЕВИЦЕ: Ушла је у Конгрес пре неколико дана са 29 година живота, али је ћерка латиноамеричких имиграната из Бронкса већ навукла на себе омразу бројних колега, од којих су многи више или мање отворено изјавили да она нема благе везе с економијом. Као млада жена која није бела, а левичарка је, Александрија Окасио Кортез је све оно што у политици не подноси владајућа елита белих средовечних и старих конзервативних мушкараца, који су одмах потрчали да је подуче да свет тако не функционише. Чуло се да је њен предлог „луд”, „радикалан”, да људе тера у „ропство”, а један републикански конгресмен је упозорио грађане да овај предлог значи да „влада узима 70 одсто ваших прихода да би их дала за левичарске фантазије”.

На страну конгресменке из Њујорка ставио се Пол Кругман, објаснивши да она боље познаје економију од својих критичара и да њен предлог не може бити радикалан јер је то била америчка политика 35 година после Другог светског рата, укључујући године највећег благостања и економског раста. Американци са највећим приходима су педесетих година плаћали порез од око 90 одсто, а шездесетих око 70 одсто, да би после Реганове реформе тај постотак спао на 38. Сада они који зарађују више од пола милиона долара годишње плаћају порез од 37 одсто, мада треба имати у виду различите пореске олакшице и рупе у закону. Зато је 62 одсто испитаника у „Галуповом” истраживању оценило да Американци с најдубљим џеповима не плаћају довољно висок порез.

ПОШАСТ НЕЈЕДНАКОСТИ: Александрија Окасио Кортез је истакла да би новцем који би држава добила после пореске реформе, а процењује се да би то било око 72 милијарде долара годишње, могло да се омогући смањење неједнакости у друштву и ширења зелених технологија. У Америци, директор зарађује 260 пута већу плату од радника. Разлика у примањима повећана је осам пута у односу на осамдесете године, па би просечан запослени морао да ради три века да би стекао оно што менаџер стекне за годину дана.

Тома Пикети је предложио и већи порез, од 83 одсто за најимућније, уз подсећање на то да земље које су смањиле порезе привилегованима нису расле по већој стопи од земаља које су имале високе пореске стопе. И амерички нобеловац за економију Питер Дајмонд је израчунао да би се највеће друштвено благостање постигло кад би се свака зарада већа од 300.000 долара опорезивала са 73 одсто. Ипак, ништа од тога неће бити важно за конзервативце који ће наставити да критикују Александрију Окасио Кортез, као што су то досад чинили са сенаторима Елизабет Ворен и Бернијем Сандерсом.

КАПИТАЛИЗАМ ЈЕ ЗА ДРУГЕ: Зато што истичу да држава ради на ползу оних с врха друштвене пирамиде, сенаторка из Масачусетса и сенатор из Вермонта честа су мета напада. За њих се тврди да би одузимали паре од вредних Американаца и дали их ленштинама, пропалицама и илегалним имигрантима и да би убрзо од Америке направили Венецуелу. У друштву где је срамота примати социјалну помоћ и где се верује да тржиште непогрешиво свакога смешта тамо где му је и место, ово троје политичара покушава да објасни да сиромашни немају разлога да се стиде јер је систем намештен у корист најбогатијих.

Најимућнијима се одобравају пореске олакшице. Због њих се праве рупе у закону. Примају неизмерну помоћ владе јер је држава финансирала истраживања која су помогла развој компанија попут „Гугла”. Они се нису стидели да приме државну помоћ вредну стотине милијарди долара кад су посрнули током економске кризе 2008. Тада се заборавило на капитализам и тржиште. То је за обичне грађане. Крупан капитал увек може да рачуна на државу. То најбоље зна војноиндустријски комплекс.

И док елита жели да посрами људе који узимају бонове за храну, скрива истину да су највећи корисници социјалне помоћи најбогатији чланови друштва. Кад би Бејзос, Кук, Гејтс, Закерберг, Сорос, Коук или Бафет платили порез од 70 или 80 или 90 одсто, они би и даље били имућни и ништа се не би променило у квалитету њиховог живота. Онима с дна лествице редистрибуција може да промени живот из корена јер значи кров над главом, образовање или лечење. Али, то су „левичарске фантазије”.