Антисрпски инциденти – одомаћена појава у Хрватској

ЗАГРЕБ – Најновије антисрпске инциденте и поруке који афирмишу усташтво, председник СДСС и Српског националог вијећа Милорад Пуповац оцењује као појаву која се одомаћила у Хрватској, а на критике што упркос томе остаје у Пленковићевој влади одговара – постоји „црта до које се неке ствари могу трпети, али и црта испод које то нећемо трпети”.

Неколико дана након што је Иван Ђакић, син председника ХВИДР-е и ХДЗ-овог саборског посланика Јосипа Ђакића путем Фејсбука упутио божићну „честитку” Србима фотографијом на којој усташа држи одсечену српску главу, у Вуковару је нападнут средњошколац српске националности, а полиција је напад приказала као сукоб навијачких група, што Пуповац негира.

„Изјаве су дали и родитељи нападнутог дечака и директор његове школе и они оспоравају тврдње да се ради о навијачком сукобу. Нападнути дечак није припадник навијачких група, па сматрам да је полицијски извештај или непотпун или криво приказује ствари. То нас брине, јер би полиција требала утврдити све релевантне чињенице”, каже Пуповац за Танјуг.

Он најављује да ће, уколико то не учине надлежни подигнути пријаву због кршења Закона о добробити деце, кршења Закона о тајности података и Конвенције о правима детета и размотрити постоје ли основ да се подигне казнена пријава за подстицање на националну и верску нетрпељивост.

Овом нападу, иначе, претходиле су оптужбе градоначелника Вуковара Ивана Пенава да СДСС шири великосрпске идеја, а на конференцији за новинаре, објављен је снимак са фудбалске утакмице у Вуковару на коме се види да мања група средњошколаца српске националности није устала на звуке хрватске химне.

Пуповац Ђакићеву поруку Србима, види као појаву која се почела удомаћивати у јавности од рата.

„Не само захваљујући друштвеним мрежама, него захваљујући и главним медијима, укључујући и јавне и националне медије, који омогућавају да се вређају и негирају жртве геноцида и холокауста, да се тако ствара претпоставка за афирмацију починитеља геноцида и холокауста. То је могуће захваљујући чињеници да полиција и правосудне институције не раде свој посао”, оцењује он.

На констатацију да и десна и лева опозиција у Хрватској сматрају СДСС-у није место у коалицији с ХДЗ-ом Пуповац каже да те критике не схвата озбиљно.

„Када би критике из опозиције биле више усмерене на појаве које оптерећују хрватско друштво од почетка деведесетих и које су очито дубље стање неке врсте политичке свести, онда бих ту критику схватио озбиљно”, каже он.

То се или није догађало или се догађало спорадично, изузев појединих политичких фигура, попут бивших председника Месића и Јосиповића, додаје Пуповац и подсећа да је СДП-ова власт допринела томе да се озваничи усташки поздрав За дом спремни, који су користили припадници ХОС-а.

„Ми смо свесни деликатности наше позиције и због свих ствари које други не потенцирају, али ми налазимо начина, као у питањима суђења за ратне злочине и питањима односа уопштено према онима који су их починили и у том погледу не сматрамо да су те критике мерило како се ми требамо понашати. Мерило је оно које имамо у себи, оно које смо поставили у себи. Потоји црта до које ми можемо неке ствари трпети, али постоји и црта испод које то нећемо трпети”, поручује Пуповац.

Он наводи и разлоге због којих СДСС остаје у коалицији са ХДЗ.

„Није само струја, није само вода, није само побољшање услова живота, остваривање права на обнову и стамбено збрињавање, на изградњу инфраструктуре и сва отворена повратна питања и стварање претпоставки за нормалан живот људи у крајевима захваћеним ратом, од Ердута, до Книна. То јесте први разлог, али није једини” каже Пуповац.

Он оцењује да тај важан моменат, не само да не виде или не желе видети из опозиције, него не види ни део суграђана српске националности, јер како каже живе у урбаним срединама.

„Њих мучи нешто друго. Мучи их мањак толеранције, мањак осећаја слободе у исказивању националних осећаја”, каже он и истиче да је тај други разлог за коалицију СДСС – да би у Хрватској створило вишак толеранције.

„Сарађујемо са оним ХДЗ-ом с којим видимо да је могуће развијати ту врсту толеранције. Дакле, не са сваким ХДЗ-ом, не са сваком ХДЗ-овом политиком и док тако нешто препознајемо као претпоставке за развој толеранције, док се признају мањинска права и док се спутава екстремизам у Хрватској, посебно националистичко-клерикалног национализма и док мислимо да то има смисла, ми то одржавамо”, каже Пуповац.

На питање како односи између званичника Хрватске и Србије утичу на Србе у Хрватској, Пуповац каже да се они најчешће се преламају преко њихових леђа.

„Неовисно о томе који је стварни мотив, неретко се заборавља које последице то има на Србе који живе у Хрватској, на Србе који настоје нормализовати своје стање и настоје се свим снагама носити с наслеђем 90-их, распада заједничке државе Југославије и Другог светског рата. Понекад смо у ситуацији да нам та врста препуцавања отежава ситуацију, не помаже нам да се изборимо за прави однос према Јасеновцу и усташким злочинима или одговорношћу за злочине над Србима у рату 90-их”, каже он.

Пуповац додаје да има утисак да та препуцавањује и да та врста реторике политичке природе некада више служе за унутрашњу употребу него да би се отворио прави пут Хрватској и Србији да сагледају све што је потребно.

„Многи из редова Срба питају шта радимо с ХДЗ-ом, а ја бих могао питати шта су они радили и које су последице ваших работа с ХДЗ-ом у одређеним раздобљима, али не питам. Само очекујем да нам се помогне да имамо нормалан живот. То је трећи разлог због којег смо ми који водимо политику Срба у Хрватској, у додатној обавези да стварамо нормалне међуетничке односе, који неће бити на штету нити Срба, нити државе у којој живимо, нити Србије.

Пуповац истовремено наводи да упркос вербалним сукабљавањима, сарадња између Србије и Хрватске, не само да не престаје, него се развија.

Оно што недостаје, наводи он, је комуникација државних институција, која би омогућила приступ решавању ратних злочина на прави начин, али и развој културне и образовне сарадње на другачији начин.

Све то је, додаје Пуповац, једнако важно као и питање да ли ће Србија финансијски помоћи Србе у Хрватској.

„Србија помаже. Без обзира колико је то још увек скромно, од времена Коштунице и Тадића, а сада до Вучића, та сарадња и помоћ расте и повећава се. Она није онолика колику би ми хтели да буде, али ми знамо које су потребе саме Србије и које су њене могућности да ми дођемо до средстава у самој Хрватској, као чланици ЕУ и земљи којој су на располагању средства из ЕУ фондова”, наводи Пуповац.

Он објашњава да би Србима у Хрватској најпотребнија помоћ у добрим односима и доброј комуникацији.

„Знамо да то није једнострана ствар и да то није ствар само Србије или само Хрватске и да и с једне и с друге стране долазе поруке које иритирају и узнемиравају. Зато чинимо све што можемо да ту врсту помоћи и подршке у 2019. оснажимо, па ће бити лакше оснажити и разне врсте програма прекограничне сарадње”, закључује он.