Затвор не поправља људе

Данас је тешко запослити и обичног поштеног човека, а камоли бившег затвореника, речено је на Копаоничкој школи природног права. Србија нема закон о постпеналној помоћи, који би уредио систем прихвата оних који су године провели у затворским ћелијама, а онда прошли кроз излазну капију на слободу – у „нормалан” живот.

Пракса показује да се бивши осуђеници најчешће врло брзо враћају криминалу. Када за њих нема организованог прихвата у друштво, онда долази до такозваног рецидивизма, односно поврата, а то најчешће значи назад иза решетака.

Затвори остају претрпани, а осуђеничка популација навикава се на те услове живота.

– Судије су некада празниле затворе, а данас их пуне – казао је др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду и судија Уставног суда Србије.

Подсетио је да су у нека давна времена затвори углавном служили томе да осуђеници чекају да се над њима изврши смртна или телесна казна, док данас судије у највећем броју случајева изричу затворске казне. Тако је Србија 2006. године имала од 65 до 70 затвореника на 100.000 становника, да би се тај број, услед критика због благе казнене политике, убрзо повећао на 150. Последњих неколико година наша земља има око 110 до 115 затвореника на 100.000 становника.

Искуство показује да затвор углавном не поправља људе и с тим су сагласни и противници и заговорници доживотне казне. Ипак, има података да они који одслуже веома дуге затворске казне више не чине кривична дела када једном поново изађу на слободу. За десетак или чак мање година стећи ће се законски услови да захтев за превремено пуштање на слободу затраже неки од најтежих злочинаца који служе најстрожу казну од 40 година због више убистава. Не постоји законско ограничење за тражење условне слободе, чак и за дела попут тешких и свирепих злочина или организованог криминала.

Према Маријином закону ово не важи само за педофиле. Тај закон име је добио по Марији Јовановић, осмогодишњој девојчици, жртви најстрашнијег насиља. Њу је јуна 2010. године силовао и угушио педофил који је пре тога био осуђиван за сексуалне деликте према деци и малолетницима.

Сви остали имају права да затраже условни отпуст, при чему суд разматра њихово понашање у затвору и процењује да ли се може очекивати да они на слободи више неће чинити кривична дела.

Садашњи закон предвиђа да ће за десетак или нешто више година познати осуђеници Радомир Марковић, Звездан Јовановић или Милорад Улемек Легија моћи да затраже условни отпуст јер ће до тада проћи две трећине казне од 40 година, која им је изречена. Марковић је у затвору већ 18 година, Јовановић скоро 16, Улемек непуних 15. Колико је познато, добро су се владали у најбоље обезбеђеном затвору у Забели. И Сретко Калинић, главни убица „земунског клана” једног дана моћи ће да затражи условни отпуст, мада је мало вероватно да ће добити пошто је једном покушао да побегне. Још је теже поверовати да ће макар и за неколико деценија на слободу бити пуштени они који су силовали и убијали децу.

Судија Уставног суда Србије др Јован Ћирић указао је да бивши осуђеници не могу да се запосле и наилазе на одбаченост своје дотадашње породице и генерално неприхватање друштвене средине. Прати их стигма која одређује њихово будуће понашање.

– Читав концепт преваспитавања и ресоцијализације осуђеника налази се у озбиљној кризи. Упркос очекивањима, показало се да ресоцијализација не даје жељене резултате. На то указује велики проценат рецидивизма. Када изађу са издржавања казне, бивши осуђеници се у врло великом броју враћају старом животу – рекао је судија Ћирић.

Да затвор шири „криминалну заразу” потврдила је и професорка др Александра Груевска Дракулевски из Македоније, где се извршава и казна доживотне робије.

– Затвор изолује осуђеника од свих позитивних утицаја заједнице, удаљује га од породице, рада и професионалног ангажмана. Затвори су „школе” за осуђенике. То се нарочито односи на дуготрајно затварање. Они не само да немају позитиван утицај већ производе рецидивисте и психијатријске случајеве. Адаптација на затворске услове у многим случајевима у потпуности онемогућава реинтеграцију у друштву, а то је феномен који се зове „призонизација” – рекла је др Груевска Дракулевски.

Чини се да је ипак највећи проблем с оним осуђеницима који у затвору проведу краћи временски период.

Мр Јасмина Играчки, истраживач сарадник у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду, указала је на недовољно развијен систем алтернативних санкција, нарочито извршења казне рада у јавном интересу.

– Почетак 21. века довео је до затворске популације која никада у историји није била већа, не само код нас него у целом свету. Иако је број затвореника изразито висок, стопа поврата у многим земљама је чак 70 одсто. Бројна истраживања показала су да стопа криминалитета није у корелацији са стопом осуђених на казну затвора и да она може остати непромењена без обзира на то колико учинилаца издржава казну. На њихово место ступају нови учиниоци, и то често у броју који превазилази онај који је затварањем онемогућен да врши кривична дела – рекла је мр Играчки.

Затварањем починилаца не утиче се на обим криминала ван затвора.