Мењати себе, а на свет

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 13. маја – Овако лоше одавно нисмо стајали, жалопојка је која се често чује у овдашњим разговорима. Упућена је општем стању – од поскупљења горива и кризе на тржишту стамбених кредита, до ратовања (у Ираку и Авганистану) и пада међународног престижа… 

Такво нерасположење је до рекордних размера подигло самокритичност Американаца, тачније – критичност према сопственом руководству. Чак четири петине испитаника „Вашингтон поста” и телевизије Еј-Би-Си оценило је да њихову земљу лидери усмеравају у погрешном правцу.

Према управо објављеним резултатима: 82 одсто анкетираних сматра да им је земља „застранила”, што је највећи постотак у последњој четвртини века – од 1973. када се захуктавала афера „Вотергејт”, која је следеће године довела до оставке председника Ричарда Никсона. Рекорд у непопуларности држи и садашњи шеф Беле куће Џорџ Буш: већ 40 месеци није успео да добије ни половину подршке анкетираних, што је најдужи такав период после незадовољства једним председником, после Харија Трумана (38 месеци) чији је мандат, пре готово шест деценија, такође био оптерећен економским посртањима и ратом (у Кореји).

Бушов садашњи рејтинг (31 одсто) уједно је један од најнижих од 1934. године. Нижи ниво подршке су пре њега доживели само још поменути Никсон (у лето 1974) и Труман (фебруара 1952) као и Џими Картер (јула 1979).

У време овог испитивања јавног мњења, Буш јесте заплакао, али – на венчању кћерке, приређеном прошле суботе на његовом породичном ранчу у Тексасу. Анкетама он, иначе, не верује. Одбојност према испитивању мишљења грађана о његовој владавини објашњава као своју „приврженост принципима а не дневним расположењима”…

Негодовање, национално и интернационално – због његовог политичког курса – није дневно, него траје годинама. Као и рат у Ираку, чији је крај најавио убрзо после инвазије, пре више од пола деценије…

На те околности осврће се данас у „Лос Анђелес тајмсу” професор међународних односа на Бостонском универзитету Ендру Бачевић. Ирачки, па и авганистански, рат узима као доказ да се нарочито у Ираку показала „ограниченост америчке моћи” и препоручује земљацима: „Морамо да мењамо Америку, а не свет”.

Америка је, наставља, била прилично успешна у одржавању свог модела на свом тлу, али је „показала врло мало талента да промени начин живота другима”. Подсећа, при том, да је бивши шеф Пентагона Доналд Рамсфелд у септембру 2001. године рекао да је смисао тада прокламованог глобалног рата против тероризма био у избору „или да променимо свој или њихов живот, па смо избрали да променимо њихов”. У каснијој разради тог пројекта, Буш је инсистирао на томе да ће „модернизовати” цео „проширени Блиски исток”, да би се испоставило да је само проширио кошмар и листу америчких противника, нарочито у муслиманском свету.

Непосредне опасности по амерички начин живота не долазе од терориста већ од нашег одбијања да живимо у оквиру наших могућности, истиче професор и аутор књиге „Границе моћи” која ускоро треба да се појави у књижарама. Актуелну „хипотекарну кризу изазвала је наша раскалашност, а не исламски екстремизам”. „Дуги рат”, како се званично карактерише истрајност на ирачком фронту, представља „неуспех”, оцењује Бачевић. Па као одговор на поменуту Рамсфелдову тезу нуди Американцима нови избор: „или да се настави рат без излаза који води ка банкротству и исцрпљивању, или да се призна да је рат био неразуман и да се посветимо довођењу наше куће у ред – да обуздамо наше апетите, плаћамо наше рачуне и окончамо нашу аутодеструктивну зависност од увозне нафте и страних кредита”.

У његовим примедбама су, утисак је, садржани разлози за садашње рекордно анкетно незадовољство Американаца курсом сопствене државе. Али – и препоруке за заокрет овдашњег укупног понашања, за шта је, поред промене лидера, потребно и шире одрицање од навика, међу којима је и фаворизовање сопствених, а потискивање интереса других – и овде и по свету.