Цепкање Јерусалима

После пет месеци, председник Сједињених Америчких Држава Џорџ Буш по други пут је ове недеље на Блиском истоку. Петодневна турнеја (од 13. до 18. маја), од Свете земље преко Саудијске Арабије до Египта, америчком председнику, како се оцењује, пружа још једну шансу да појачаном дипломатијом али и притиском на израелске и палестинске лидере издејствује склапање одрживог мира међу два поменута суседа (укључујући и скицирање контура будуће палестинске државе) пре него што напусти место шефа државе за мање од девет месеци, у јануару 2009. године.

По брижљиво планираном сценарију, на почетку овог кратког путешествија Буш ће се, као почасни гост, данас појавити на грандиозној конференцији поводом 60-годишњице јеврејске државе, говориће први пут у Кнесету (парламенту) и уместо најсветије тачке јудаизма, Зида плача, високи гост ће највероватније изабрати да обиђе Масаду (чувено утврђење где је група ортодоксних Јевреја колективно извршила самоубиство да не падне у руке Римљана), смањујући тако ризик да на било који начин испровоцира Палестинце.

Непријатна по госта свакако је чињеница да је његов први саговорник, израелски премијер Ехуд Олмерт, тренутно под тешким оптужбама за примање мита од богатог америчког бизнисмена јеврејског порекла (Морис Моше Талански) у време његове кандидатуре (1993) за градоначелника Јерусалима и да би под притиском јавности, својих колега али и коалиционих партнера морао да поднесе оставку пред важан регионални самит у Шарм ал Шеику, крајем недеље.

 У том светлу, а желећи да што мање прида значај да би такав пех могао да задеси једну од главних фигура мировног процеса, Буш је јуче израелској јавности поручио да он и даље држи да је „Олмерт поштен човек” и да његова „визија мира остаје иста”.

И док израелски премијер, по америчкој понуди нове деобе Јерусалима, кључног града за успостављање трајног мира за обе стране (коју је Олмерту и Абасу уручила Кондолиза Рајс приликом своје последње посете Тел Авиву и Рамали), заговара да град треба поделити на јеврејски и муслимански део, његов сусед не одустаје од захтева да држава са Шимоном Пересом на челу треба да врати све што је отела у израелско-палестинском шестодневном рату 1967. године.

Да ли стога што су Махмуду Абасу „везане руке” код куће, будући да данас има утицај једино на Западној обали, док је Газа под контролом исламског Хамаса, Буш ће се, бар по најави његових сарадника, сусрести са палестинским председником тек у суботу у Египту.

Као што је јасно да ће амерички председник у Саудијској Арабији покушати да наговори краља Абдулаха да помогне у обуздавању цене нафте, тако је сасвим извесно да ће дан касније у Шарм ал Шеику Буш запети да убеди израелске и палестинске лидере да по цену болних уступака прихвате амерички предлог поделе Јерусалима.

Најспорније парче града чију драматургију исписују три свете књиге: Библија, Талмуд и Куран јесте источни део. Израел, анектирајући га после шестодневног рата 1967. (што међународна заједница никада није признала), има свеопшту контролу над њим и сматра да ће тај део бити увек под суверенитетом јеврејске државе. Исламска управа, пак, задужена је за свакодневне административе послове. Али, и као суседи, Палестинци имају свој сан: да источни Јерусалим буде престоница њихове будуће државе.

А према америчком плану, који је недавно обелоданио „Ворлд нет дејли”, деоба спорне четврти (остале квартове запоселе су четири заједнице: хришћанска, јерменска, муслиманска и јеврејска) одвијала би се у фазама. Израел би, што је тешко замислити, морао, најпре, да се одрекне дела Брда храма, једног од најсветијих места за Јевреје, а на коме се налази чувена џамија Ал Акса, по важности трећа узвишена тачка у исламској религији. Временом, полако би се вршила примопредаја виталних функција, да би после пет година, наравно, под условом да се обе стране „држе” америчког плана, источни Јерусалим био под пуном контролом Палестинаца.

Председник САД у том погледу није (јавно) скептичан колико је заинтересован да понесе бар једну гранчицу мира са Блиског истока пре него што сиђе са политичке сцене.