Cepkanje Jerusalima

Posle pet meseci, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džordž Buš po drugi put je ove nedelje na Bliskom istoku. Petodnevna turneja (od 13. do 18. maja), od Svete zemlje preko Saudijske Arabije do Egipta, američkom predsedniku, kako se ocenjuje, pruža još jednu šansu da pojačanom diplomatijom ali i pritiskom na izraelske i palestinske lidere izdejstvuje sklapanje održivog mira među dva pomenuta suseda (uključujući i skiciranje kontura buduće palestinske države) pre nego što napusti mesto šefa države za manje od devet meseci, u januaru 2009. godine.

Po brižljivo planiranom scenariju, na početku ovog kratkog putešestvija Buš će se, kao počasni gost, danas pojaviti na grandioznoj konferenciji povodom 60-godišnjice jevrejske države, govoriće prvi put u Knesetu (parlamentu) i umesto najsvetije tačke judaizma, Zida plača, visoki gost će najverovatnije izabrati da obiđe Masadu (čuveno utvrđenje gde je grupa ortodoksnih Jevreja kolektivno izvršila samoubistvo da ne padne u ruke Rimljana), smanjujući tako rizik da na bilo koji način isprovocira Palestince.

Neprijatna po gosta svakako je činjenica da je njegov prvi sagovornik, izraelski premijer Ehud Olmert, trenutno pod teškim optužbama za primanje mita od bogatog američkog biznismena jevrejskog porekla (Moris Moše Talanski) u vreme njegove kandidature (1993) za gradonačelnika Jerusalima i da bi pod pritiskom javnosti, svojih kolega ali i koalicionih partnera morao da podnese ostavku pred važan regionalni samit u Šarm al Šeiku, krajem nedelje.

 U tom svetlu, a želeći da što manje prida značaj da bi takav peh mogao da zadesi jednu od glavnih figura mirovnog procesa, Buš je juče izraelskoj javnosti poručio da on i dalje drži da je „Olmert pošten čovek” i da njegova „vizija mira ostaje ista”.

I dok izraelski premijer, po američkoj ponudi nove deobe Jerusalima, ključnog grada za uspostavljanje trajnog mira za obe strane (koju je Olmertu i Abasu uručila Kondoliza Rajs prilikom svoje poslednje posete Tel Avivu i Ramali), zagovara da grad treba podeliti na jevrejski i muslimanski deo, njegov sused ne odustaje od zahteva da država sa Šimonom Peresom na čelu treba da vrati sve što je otela u izraelsko-palestinskom šestodnevnom ratu 1967. godine.

Da li stoga što su Mahmudu Abasu „vezane ruke” kod kuće, budući da danas ima uticaj jedino na Zapadnoj obali, dok je Gaza pod kontrolom islamskog Hamasa, Buš će se, bar po najavi njegovih saradnika, susresti sa palestinskim predsednikom tek u subotu u Egiptu.

Kao što je jasno da će američki predsednik u Saudijskoj Arabiji pokušati da nagovori kralja Abdulaha da pomogne u obuzdavanju cene nafte, tako je sasvim izvesno da će dan kasnije u Šarm al Šeiku Buš zapeti da ubedi izraelske i palestinske lidere da po cenu bolnih ustupaka prihvate američki predlog podele Jerusalima.

Najspornije parče grada čiju dramaturgiju ispisuju tri svete knjige: Biblija, Talmud i Kuran jeste istočni deo. Izrael, anektirajući ga posle šestodnevnog rata 1967. (što međunarodna zajednica nikada nije priznala), ima sveopštu kontrolu nad njim i smatra da će taj deo biti uvek pod suverenitetom jevrejske države. Islamska uprava, pak, zadužena je za svakodnevne administrative poslove. Ali, i kao susedi, Palestinci imaju svoj san: da istočni Jerusalim bude prestonica njihove buduće države.

A prema američkom planu, koji je nedavno obelodanio „Vorld net dejli”, deoba sporne četvrti (ostale kvartove zaposele su četiri zajednice: hrišćanska, jermenska, muslimanska i jevrejska) odvijala bi se u fazama. Izrael bi, što je teško zamisliti, morao, najpre, da se odrekne dela Brda hrama, jednog od najsvetijih mesta za Jevreje, a na kome se nalazi čuvena džamija Al Aksa, po važnosti treća uzvišena tačka u islamskoj religiji. Vremenom, polako bi se vršila primopredaja vitalnih funkcija, da bi posle pet godina, naravno, pod uslovom da se obe strane „drže” američkog plana, istočni Jerusalim bio pod punom kontrolom Palestinaca.

Predsednik SAD u tom pogledu nije (javno) skeptičan koliko je zainteresovan da ponese bar jednu grančicu mira sa Bliskog istoka pre nego što siđe sa političke scene.