Паралелни свет дигиталних урођеника

Све је почело као дечја игра, када је Еван, петогодишњак из САД, уз помоћ укућана на „Јутјуб” окачио снимак на којем склапа „лего” коцке. Охрабрен почетним интересовањем вршњака, постављао је нове клипове у којима се забављао и с фигурицама „Дизнијевих” ликова, чудовиштима, „Енгри брдс” лоптицама... А онда су с његовом породицом контактирали магнати у индустрији играчака. Будности њихових маркетиншких служби није промакао вртоглави пораст пратилаца и прегледа на дечаковом јутјуб каналу. Понудили су му – спонзорство. Било је то 2011. године. Безмало деценију касније, тринаестогодишњи Еван зарађује 1,3 милиона долара годишње. 

За игру пред камерама, финансирају га произвођачи играчака, не би ли њихову робу изрекламирао у својим снимцима на „Јутјубу”. За то имају шест милиона разлога, колико људи прати Еванов канал.

И није ова прича дигитални римејк америчког сна, већ потврда да су јутјубери постали мегазвезде, превасходно међу децом и младима. Да је тако и у Србији, видело се недавно у новосадском тржном центру, приликом кркљанца због гостовања Баке Прасета. За неупућене, то је псеудоним под којим на „Јутјубу” свој канал одржава Богдан Илић. Са своје 23 године, овај Београђанин се уклапа у просечан фото-робот најуспешнијих јутјубера данашњице. То су управо махом млади и млађи људи, у тинејџерским или двадесетим годинама, мада има међу њима и деце. Било да каче „гејмерске” клипове, намењене саветима за прелажење видео-игрица, забавне снимке или модне „влогове” (видео-блогове), публика су им претежно вршњаци, с којима деле генерацијски поглед на свет. А то је поглед дигиталних урођеника „генерације икс”, рођених и одраслих у окружењу благодети интернета. И сраслих с њима.

Наравно да не зарађују сви јутјубери вртоглаве цифре, поготово не одмах. По оснивању канала, примарни циљ је да се еволуира у ранг инфлуенсера, то јест утицајног делиоца садржаја. До тога се долази уз помоћ сабскрајбера – корисника који се претплаћују на информације о нечијем каналу. С њиховим растом, скаче и број „вјуова” (појединачних прегледа клипова), што привлачи спонзоре и доноси новац.

Јутјубери, сабскрајбери, инфлуенсери... Звучи као новоговор. И заиста, многи мисле да размере овог феномена попримају орвеловске димензије. И да су јутјубери и њихови следбеници заправо деца и омладина који се претварају у зависнике од интернета и отуђују. Насупрот томе су тврдње да је реч само о новом начину испољавања креативности.

Схватање да су деца отуђена због употребе интернета др Далибор Петровић, социолог и професор Београдског универзитета, наводи као пример бркања узрока и последица.

„Моје је искуство да су отуђена управо због темпа живота и тога што им родитељи без икакве контроле дају различите справе. Тако препуштена сама себи, гледају цртаће, клипове, игрице, а кад мало сазру и јутјубере, који им објашњавају различите ствари у зависности од интересовања. Деца притом имају осећај да им се јутјубер обраћа њима блиским језиком, ослобођеним стега, скрупула и конвенција. И онда, кад имате десет или петнаест година, мислите да је неко ко тако прича заправо успео да измакне притиску друштва, да је ’кул’ и отворен. Ту се успоставља квазиинтиман однос између деце, испуштене од родитељске контроле, и јутјубера који су мало старији од њих”, наводи Петровић. Креативност је, додаје он, присутна само код неких јутјубера који у мору сличних успеју да привуку пажњу, што је последица њиховог талента. „Штавише, данас имате читав покрет клинаца који гледају омиљене јутјубере и опонашају их на својим каналима”, истиче Петровић.

То потврђује и Миомир Попесков, оснивач „Кликер ИТ центра за децу”, у којем се организују курсеви програмирања за најмлађе. Његово искуство сведочи да бројни полазници тих течајева имају своје јутјуб канале. А реч је о деци узраста од осам година па навише.

„На својим каналима они најчешће каче ствари из свог окружења и живота – шта им се дешава, где су били, шта су радили – угледајући се притом на јутјубере које прате. Најбитнији су им ’сабови’, како они кажу, односно број претплатника”, истиче Попесков.

Кад је реч о најпознатијим јутјуберима, њихови родитељи често су и јунаци клипова своје деце, попут Ненада Илића, познатог свештеника СПЦ и редитеља, који је отац управо Баке Прасета. Исто тако и Муђа, „гејмер” из села Дрмно код Костолца, против свог ћалета, како га назива у клиповима, игра игрице. Ипак, такви примери се чине као изузеци који потврђују да јутјубери чине паралелни свет, у који родитељи ретко залазе или се у њему не сналазе. Заправо, како каже Далибор Петровић, нове технологије су донеле пуно микросветова у којима живимо заједно, а нисмо у вези једни с другима, већ живимо паралелно једни поред других. С друге стране, додаје он, откад је света и века, људи су се трудили да добију неку врсту „лајка”, који је сад видљивији јер је прешао у онлајн сферу.

„Без обзира на ту технолошку форму, ми много тога у нашем друштвеном животу радимо зато што имамо подршку других људи. Најзад, ако неко програмира апликације за андроид и милионер је, а хвалимо га како је одличан програмер који не мора да изађе из своје собе да направи велики новац, зашто се чудимо ако у домену забаве или скретања пажње неко ради то исто”, истиче Петровић.

Кад смо већ код скретања пажње, помало је заборављен пример Зоране Јовановић, модне влогерке кодног имена Зораннах. Најпре је стекла славу на „Јутјубу”, да би на Сајму књига 2015. године изазвала тектонски поремећај својом књигом коју је најшира јавност оценила као тривијално штиво. Исти је случај био и с јутјуберкама Јаном Дачовић или Маријом Жежељ, на чијој су се промоцији на Сајму књига тискали редови деце и омладине, чекајући потпис ауторке. Истовремено је за суседним штандом Љубивоје Ршумовић таворио сам, чекајући да потпише своје збирке дечје поезије. И колико год се саблажњавали над тиме, чињеница је да Љуба Ршум нема јутјуб канал, већ се појављује претежно на ТВ – медију који, према истраживањима, млади и деца све мање прате.