Марковић: Улемек је изманипулисан да ме окриви

Комплетна оптужница је неозбиљна. Моја једина кривица је што сам био начелник Ресора државне безбедности у време убиства. Ја пред овим судом не браним себе. Немам од чега да се браним. Ја желим да се сазна истина, казао је Радомир Марковић, првооптужени за убиство новинара Славка Ћурувије у априлу 1999. године, на крају своје завршне речи јуче пред Специјалним судом у Београду.

У једноипочасовном излагању, бивши шеф ДБ-а анализирао је доказе изведене на суђењу и навео да ниједан од стотину сведока не зна ко је убио Ћурувију и да се истина неће сазнати уколико оптужени буду оглашени кривим.

Нагласио је да специјално тужилаштво има проблем са главним сведоком Бранком Прпом, која је у тренутку ликвидације била са Славком Ћурувијом у повратку из поподневне шетње, током које су праћени. Према наводима оптужнице, окривљени Ратко Ромић је Прпу ударио дршком пиштоља у главу, док је окривљени Мирослав Курак пуцао у Ћурувију.

„Неозбиљно је тврдити да неко ко има диоптрију минус два и по не види на пола метра, као што тужилац тврди. Бранка Прпа је рекла: ’Убицу сам добро видела и његов лик ми се урезао у памћење за цео живот’, а сведочила је да је убица имао крупне црне очи и да је био изузетно блед у лицу, висине око 175 центиметара. Тај опис се дијаметрално разликује од описа оптуженог Мирослава Курака. Она је дала опис Луке Пејовића, а нема доказа да је он убица, иако има индиција. Она је инсистирала на изузетно морбидном бледилу лица, а Лука Пејовић баш тако изгледа, блед, бео као креч”, казао је Радомир Марковић.

Посебно је анализирао могуће мотиве за убиство новинара и власника листова „Дневни телеграф” и „Европљанин”.

„Бранка Прпа је изјавила да он није имао политичких амбиција и да је новинар кога само интересују његове новине. Међутим, овде тужилаштво има тезу да је он имао амбиције да буде политичар и да је угрожавао власт. Не стоји мотив из оптужнице – да је убијен ради очувања политичке власти и моћи. Ћурувија није био на мерама зато што пише текстове или угрожава власт, већ зато што је одржавао контакте са особама које су обавештајно интересантне за службу”, рекао је Марковић.

Подсетио је и да је Ћурувија убијен у јеку НАТО бомбардовања, 11. априла 1999. године.

„Србија гори, а медији обавештавају светску јавност да је овде дивљаштво и да је Слободан Милошевић ’балкански касапин’, па се питам шта је за државу била већа опасност у то време – да ли Славково писање или НАТО бомбардовање. А после, када нису успели Милошевића да осуде у Схевенингену, онда су хтели да му докажу убиства политичких противника, па су оптужили нас из Државне безбедности”, изјавио је Радомир Марковић.

Осврнуо се и на, како је казао, капиталне сведоке тужилаштва – Милорада Улемека, браћу Симовић и Миладина Сувајџића, рекавши да они никада нису полиграфски тестирани, али да им се априори верује.

„Очигледно је да су својим изјавама желели да привуку пажњу тужиоца да би издејствовали блаже затворске казне. Навели су да њихова сазнања потичу од покојног Душана Спасојевића, а Улемек је јасно изјавио да не зна ништа о томе ко је убио Ћурувију. Очигледно је да је био изманипулисан јер издржава казну под посебно строгим и тешким, чак нехуманим условима”, додао је оптужени Марковић.

Због ограниченог времена излагања, казао је да делове своје завршне речи неће прочитати, али је суду предао излагање у писаној форми, на 44 странице.

Судско веће заказало је наставак изношења завршних речи окривљених за 7. март. Тада ће говорити оптужени Милан Радоњић и Ратко Ромић, а оптужени Мирослав Курак је у бекству. После тога биће заказано изрицање пресуде. Будући да је Славко Ћурувија убијен 11. априла 1999. године, првостепена пресуда за овај злочин, биће изречена тачно две деценије касније.