Где је кључ будућности Србије

За разлику од уметника, који може да промаши укус своје епохе а да публика прихвати његово дело тек после стотину година, креатори политике од које зависи живот једног друштва немају ту могућност. Политика је практичка дисциплина. Њено мерило је сада и овде, па и онда када се постављају темељи будућности. У демократском друштву грађани су избором својих представника градитељи сопствене судбине. Заједница ће бити онолико успешна колико препознаје дух времена и бира представнике за које је тај дух маркер реалности и путоказ политичке акције. У сложеној структури проблема и потреба једног друштва грађанин се, на крају крајева, опредељује између различитих политичких образаца. Неки обрасци погађају карактер изазова и дух времена, неки иду странпутицом историје. Србија је више пута у новије доба имала водиче са повезом преко очију и данас нема право на стратегијску грешку.

Модерно раздобље Србије оцртава синусоида са успонима и падовима, са скупим политичким грешкама које су нас после сваког успеха враћале три корака уназад. Због тога је утемељење нове политичке парадигме свакако прва претпоставка у креирању будућности наше земље. Суботњи протести опозиције, иако безначајни по својим димензијама, гротескни по протагонистима и без сувисле артикулације, управо су корисни за промишљање односа парадигме и политичке зрелости грађана Србије.

Образац за који се определио перипатетички део опозиције открива његову суштину. Окупљају се малобројне присталице разнородних и међусобно антагонизираних идеолошких опција, уз камуфлажно присуство неколицине такозваних независних грађана. Програмских циљева и начела нема. Нема чак ни обриса визије какву то Србију они желе да граде. Програм ће, каже се, једног дана бити дефинисан, иако је јасно да ће за сваку његову ставку објективна јавност да постави разумно питање: зашто то нисте остварили када сте били на власти од 2000. до 2012. године? Тешко је и замислити какав би то конзистентни програм могао да проистекне на тако различитим и супротстављеним претпоставкама. Или је ствар много једноставнија – опозиција хоће да узме власт из интереса, а не због визије будућности земље. То је Србија већ видела када је ДОС формирао прву владу са девет потпредседника, а приватизације спроводио по Сопрановом моделу. Прву прилику искористили су за унутрашње обрачуне и истерали из парламента посланике ДСС-а, странке која их је довела на власт. Ова опозиција се већим делом, пре свега персонално, састоји управо од кадра ДОС-а.

Таква политичка парадигма заснива се на популизму негативних емоција, још најчешће на беспризорним увредама и претњама које у свим смеровима деле скаредни активисти. Да ли је то Србија какву желе пристојни грађани? Ова политика нема рационалну основу него покушава накнадно да је скрпи. Да ли је то препознавање духа времена у свету и у Србији? Да ли се таквим односом према свим јавним интересима ове земље и према грађанима који нису на њиховој страни гради будућност? Срећом, после свих недаћа и превара које је претурио преко својих леђа, народ Србије у апсолутној или натполовичној већини, упорно и у растућем коефицијенту, препознаје дух времена и бесмисленост овакве политике. Учесницима протеста математички више пристаје слоган „Један према пет милиона”. Најзад, да на ову парадигму применим дијагнозу којом је Лешек Колаковски испратио идеологију комунизма у историју: она нити шта више може да објасни, нити шта може да промени, нити шта да предвиди!

Подељеност света на тешко премостиве полове моћи захтева од Србије, која безбедносно, развојно и културолошки нема лагодну позицију припадности једној страни, да обликује специфичну политичку парадигму. Стабилна позиција наше земље у сложеним међународним односима почива на сопственом угледу, а не на снажним леђима заштитника и спонзора. Углед је стрпљиво грађен неколико последњих година управо на разумевању духа времена и на парадигми рационалног превазилажења историјских оптерећења – у спољној и у унутрашњој политици. Ако је излазак из зачараног круга подела и нетрпељивости, које су одсјај давних и скоријих политичких сукоба, услов да Србија крене напред, онда су ирационални политички обрасци са изливима негативних емоција препрека на томе путу. С друге стране, зрелост грађана не дозвољава опозиционим хипнотизерима да више икада своје личне интересе провуку као опште добро.

Редовна обраћања Александра Вучића јавности и принцип да до минуциозе одговори на свако питање новинара представљају најширу демократску проверу рационалности политике коју води. У тој парадигми налази се кључ будућности Србије.

Директор Завода за уџбенике

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа