Либан коначно добио владу

Либанска политика традиционално почива на сложеном консензусу верских и етничких група, а када га нема, као у последњих осам месеци, држава се суочи с парализом институција и ризиком да изгуби 11 милијарди долара страних зајмова за опоравак привреде и отплату масивног дуга.

У Бејруту је коначно, на опште олакшање, формирана влада националног јединства чији нови-стари премијер Саад Харири обећава „окретање нове стране” у земљи у којој о свему морају да се договоре представници три главне верске формације: председник владе који је сунит, председник републике који је хришћанин, из заједнице маронита, и шиитски председник парламента.

Харири, Мишел Аун и Набих Бери обећавају да ће убудуће функционисати као тим пред којим су озбиљне економске и социјалне реформе. Тим чини 30 министара: 15 хришћана, по шест сунита и шиита док три портфолија припадају Друзима.

Пошто је у претходним владама била маргинализована, утицајна шиитска група Хезболах је после освајања 70 од укупно 128 места у парламенту на изборима у мају 2018, сада и у влади остварила значајан успех на рачун највеће сунитске партије, Хариријевог званично секуларног и економски либералног Покрета будућности.

Укључивање у кабинет четири жене, од којих је једна – први пут у историји Либана и арапског света – министарка унутрашњих послова, требало би да заокружи јединство владе на коју се чекало још од мајских избора, првих после девет година. „Нема више времена за губљење. Либанцима дугујемо извињење због кашњења, посебно младим људима који чекају на трачак наде да би се услови поправили. Хајмо на посао”, поручио је премијер нацији и члановима кабинета из готово свих важнијих странака које је успео да окупи после закулисних трговина, компромиса и обећања, која код дела јавности изазивају зебњу у стабилну будућност.

Харири, син 2005. убијеног премијера Рафика, био је премијер од децембра 2016, а пре тога и у периоду 2009–2011. Образован у Америци, од овог милијардера и успешног бизнисмена се очекују реформе и „тешке одлуке” како би се убрзао раст и смањио јавни дуг од 84 милијарде долара – 155 процената бруто националног производа, што је трећи највећи у свету рачунајући по броју становника.

Озбиљне финансијске реформе и нови закони требало би да Либану омогуће коришћење 11 милијарди долара кредита и зајмова обећаних на прошлогодишњој конференцији у Паризу. На списку су и повећање запослености и искорењивање корупције.

Истовремено, нова влада суочена је са спољним тензијама. Упркос фактичком престанку рата у суседној Сирији, који је додатно поделио свет либанске политике, земља од четири милиона становника је под тешким притиском више од милион сиријских избеглица. Несмањени ризици постоје и због претњи рата између Израела и милиције Хезболаха, војног крила доминантне етничке формације у земљи.

Одмах после избора странке су отвориле ловну сезону на министарска места, распоређена по давно утврђеној и сложеној аритметици која укључује и квоту министарских места којом располаже шеф државе. Мандатар Харири је месецима стрпљиво радио, а када би се приближио решењу искрсла би нова баријера која је процес окупљања враћала на нулту тачку.

Харири је у септембру председника Ауна упознао с формулом формирања владе. Почетком октобра најавио је да ће брзо саопштити састав кабинета и да ће се, уколико не успе, повући. Либан је и даље био без владе, а Харири је одустао од претње.

Месеци су пролазили, јавност је губила стрпљење неспремна да своје уштеђевине – у било којој валути – чува у банкама. Међународне агенције већ су обориле кредитни рејтинг земље – а свако одуговлачење реформи озбиљно би угрозило кредитне линије договорене у Паризу. „Време је истекло”, писао је уочи политичког прелома бејрутски „Дејли стар” подсећајући да нема одлагања фискалних реформи везаних за јавни дуг пре него што финансијски систем Либана доживи имплозију.

Меркантилни приступ политици на крају је тријумфовао, па је формирање владе одмах поздрављено у седишту ЕУ и Француској, традиционалном патрону Либана још из времена колонијализма. Честиткама се придружио и Вашингтон, иако тек треба видети како ће реаговати на министра здравља блиског Хезболаху и двојицу министара из шиитске групације која је у Америци проглашена за терористичку организацију.