Liban konačno dobio vladu

Libanska politika tradicionalno počiva na složenom konsenzusu verskih i etničkih grupa, a kada ga nema, kao u poslednjih osam meseci, država se suoči s paralizom institucija i rizikom da izgubi 11 milijardi dolara stranih zajmova za oporavak privrede i otplatu masivnog duga.

U Bejrutu je konačno, na opšte olakšanje, formirana vlada nacionalnog jedinstva čiji novi-stari premijer Saad Hariri obećava „okretanje nove strane” u zemlji u kojoj o svemu moraju da se dogovore predstavnici tri glavne verske formacije: predsednik vlade koji je sunit, predsednik republike koji je hrišćanin, iz zajednice maronita, i šiitski predsednik parlamenta.

Hariri, Mišel Aun i Nabih Beri obećavaju da će ubuduće funkcionisati kao tim pred kojim su ozbiljne ekonomske i socijalne reforme. Tim čini 30 ministara: 15 hrišćana, po šest sunita i šiita dok tri portfolija pripadaju Druzima.

Pošto je u prethodnim vladama bila marginalizovana, uticajna šiitska grupa Hezbolah je posle osvajanja 70 od ukupno 128 mesta u parlamentu na izborima u maju 2018, sada i u vladi ostvarila značajan uspeh na račun najveće sunitske partije, Haririjevog zvanično sekularnog i ekonomski liberalnog Pokreta budućnosti.

Uključivanje u kabinet četiri žene, od kojih je jedna – prvi put u istoriji Libana i arapskog sveta – ministarka unutrašnjih poslova, trebalo bi da zaokruži jedinstvo vlade na koju se čekalo još od majskih izbora, prvih posle devet godina. „Nema više vremena za gubljenje. Libancima dugujemo izvinjenje zbog kašnjenja, posebno mladim ljudima koji čekaju na tračak nade da bi se uslovi popravili. Hajmo na posao”, poručio je premijer naciji i članovima kabineta iz gotovo svih važnijih stranaka koje je uspeo da okupi posle zakulisnih trgovina, kompromisa i obećanja, koja kod dela javnosti izazivaju zebnju u stabilnu budućnost.

Hariri, sin 2005. ubijenog premijera Rafika, bio je premijer od decembra 2016, a pre toga i u periodu 2009–2011. Obrazovan u Americi, od ovog milijardera i uspešnog biznismena se očekuju reforme i „teške odluke” kako bi se ubrzao rast i smanjio javni dug od 84 milijarde dolara – 155 procenata bruto nacionalnog proizvoda, što je treći najveći u svetu računajući po broju stanovnika.

Ozbiljne finansijske reforme i novi zakoni trebalo bi da Libanu omoguće korišćenje 11 milijardi dolara kredita i zajmova obećanih na prošlogodišnjoj konferenciji u Parizu. Na spisku su i povećanje zaposlenosti i iskorenjivanje korupcije.

Istovremeno, nova vlada suočena je sa spoljnim tenzijama. Uprkos faktičkom prestanku rata u susednoj Siriji, koji je dodatno podelio svet libanske politike, zemlja od četiri miliona stanovnika je pod teškim pritiskom više od milion sirijskih izbeglica. Nesmanjeni rizici postoje i zbog pretnji rata između Izraela i milicije Hezbolaha, vojnog krila dominantne etničke formacije u zemlji.

Odmah posle izbora stranke su otvorile lovnu sezonu na ministarska mesta, raspoređena po davno utvrđenoj i složenoj aritmetici koja uključuje i kvotu ministarskih mesta kojom raspolaže šef države. Mandatar Hariri je mesecima strpljivo radio, a kada bi se približio rešenju iskrsla bi nova barijera koja je proces okupljanja vraćala na nultu tačku.

Hariri je u septembru predsednika Auna upoznao s formulom formiranja vlade. Početkom oktobra najavio je da će brzo saopštiti sastav kabineta i da će se, ukoliko ne uspe, povući. Liban je i dalje bio bez vlade, a Hariri je odustao od pretnje.

Meseci su prolazili, javnost je gubila strpljenje nespremna da svoje ušteđevine – u bilo kojoj valuti – čuva u bankama. Međunarodne agencije već su oborile kreditni rejting zemlje – a svako odugovlačenje reformi ozbiljno bi ugrozilo kreditne linije dogovorene u Parizu. „Vreme je isteklo”, pisao je uoči političkog preloma bejrutski „Dejli star” podsećajući da nema odlaganja fiskalnih reformi vezanih za javni dug pre nego što finansijski sistem Libana doživi imploziju.

Merkantilni pristup politici na kraju je trijumfovao, pa je formiranje vlade odmah pozdravljeno u sedištu EU i Francuskoj, tradicionalnom patronu Libana još iz vremena kolonijalizma. Čestitkama se pridružio i Vašington, iako tek treba videti kako će reagovati na ministra zdravlja bliskog Hezbolahu i dvojicu ministara iz šiitske grupacije koja je u Americi proglašena za terorističku organizaciju.