Кад ненормално постане нормално

Када су социјалисти пре четири године склопили дил да подрже прву, мањинску владу Војислава Коштунице, либерални Београд хорски је понављао да је на делу рестаурација Милошевићевог режима и да ће Коштуничино време остати упамћено једино по тој недоличној активности. Коментатори западних медија су тврдили да социјалистичка подршка мањинској влади значи да „држава жртвује велики део угледа који је стекла у иностранству за време владе Зорана Ђинђића” и да је очигледно да се Србија „враћа коренима који су је у последњој деценији 20. века одвели у изолацију...”. Та влада је до краја оптуживана због сарадње са социјалистима и флертовања са радикалима, мада је имала и неке резултате, као што је била успешна оцена Европске уније у Студији о изводљивости, почетак преговора о Споразуму о придруживању, те доношење мноштва закона у складу са европским.

До какве је промене дошло за само четири године! Од недеље увече, откако су обелодањени резултати парламентарних избора у Србији, о социјалистима се у проевропском блоку говори са поштовањем. Драгољуб Мићуновић био је пре неко вече на Телевизији Б92 пун хвале за „младе људе који желе да реформишу ту странку, који желе да буду користан, прихватљив партнер за Европу и за све”. За само 48 сати постало је малтене питање престижа похвалити социјалисте као неопходне коалиционе партнере који ће тек омогућити стварање модерне, европске Србије. Функционери ДС-а утркују се да пред ТВ камерама нагласе како су њихови односи с „Милошевићевим наследницима” увек били фер и коректни, радо се присећају анегдота са заједничких путовања, пре свега оних по земљама ЕУ, и препричавају заједничке доживљаје из Савета Европе. Пуна су им уста бриге за сада осујећена радничка права и обећања да ће социјалистима омогућити пријем у Социјалистичку интернационалу. Не дао бог да се неко усуди да их подсети да им је пре три године један од разлога за напуштање парламента била и социјалистичка подршка влади – Шутановац је тада презриво говорио да ДС неће давати кворум коалицији која се увек и око свега тако лако договори са социјалистима (и наводно опозиционим радикалима)... Божидар Ђелић из Париза прекјуче тврди да су ДС и СПС једни другима просто суђени, јер „ми у основи имамо исту идеологију – левичарску”.

Оно што није било дозвољено сада је дозвољено, ненормално је постало нормално, неукусно укусно.

То најбоље демонстрирају политички аналитичари који су СПС демонизовали и распаљивали презир према „најодговорнијима за крвави рат на Балкану и наследницима Милошевићеве политике”. Сада су се претворили у саветнике, заступнике интереса Ивице Дачића и његове странке. Тако убеђују социјалисте да им је ово богомдана прилика да „оперу” биографије ако се придруже европском путу и широкогрудо им обећавају опрост грехова и заборав без обзира на то што се ни у једном тренутку нису одрекли ни Милошевића, ни његове политике.

Свеједно, западни пријатељи нису злопамтила. Ни они не штеде комплименте, пуни разумевања растрчали су се, све у жељи да одобровоље социјалисте.