Сећање на академика Михаила Марковића

Као генерација која је стасавала у Београду после већ историјске 1968. године, имали смо привилегију да живимо у времену и граду у којем је живео и радио и Михаило Марковић.

Као младић је заорао, а као антифашиста, филозоф, родољуб, антиглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова.

Необавештени кажу да се упокојио 7. фебруара 2010., у 87. години. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем, било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања.

Биографи као биографи, у пригодним приликама говоре о професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовом трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина, који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „Индустријски радници света”, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских филозофа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу.

Академик Марковић разбијао је стереотипе. Имао је времена за некадашње студенте, за шаховску партију у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година прошлог века, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана – чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету.

На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећамо на бриљантног филозофа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ и организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис”.

Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон”, у антикваријатима „Академије” и „Југословенске књиге” које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија, не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу. Био је човек дијалога, увек са бележницом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакав какав је био и 1962. године, када се замерио својим „друговима”, и 1995. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, и да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом”. Остао је веран својој младости, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем програмских докумената за две странке левице.

И, гле, каква симболика: цео часни живот Михаило Марковић јуришао је на небо, и последње објављено дело носи наслов „Јуриш на небо”.

Ранко Р. Спалевић,
књижевник, издавач