Небески летач и сеоски хроничар

За четири деценије летачког стажа, Богољуб – Боћа Вишњић је управљао бројним типовима летелица – од спортских и пољопривредних авиона до „џамбо џета”. Овај пилот у пензији, рођен 1928. године, летео је, између осталог, изнад ратних зона, возећи пилиће из Беча у Техеран. У тренуцима опасности је искакао из једрилице с падобраном и слетао у траву надомак стокхолмског аеродрома, а доживео је и да му младунче мајмуна постане „копилот”.

На све то, недавно је приредио монографију о родном селу Брајковцу код Лазаревца, и то у – 90. години.

Ишчекујући да му репортери „Политике” поставе питања, обратио нам се ваздухопловном командом на течном енглеском: „Your controls”. И потом испричао да је све почело у детињству, кад је био фасциниран посматрањем птица. По окончању основне школе у Брајковцу и средње економске у Београду, уз партизански стаж у току рата, уписује пилотску школу у Руми. Од те 1948. до пензионисања 1990. године укњижио је 18.000 сати летења на разним авионима и 600 сати на једрилицама.

„Најкраћи лет ми је трајао девет секунди, на београдском аеродрому Лисичји јарак, а најдужи 12 сати и десет минута, од Мексико Ситија до Београда”, каже Вишњић.

По окончању школовања, педесетих година, највише је летео на једрилици. Једну је чак и шлепао у ваздуху, после потписивања Балканског пакта 1953. између СФРЈ, Турске и Грчке. Тада је спортским авионом одшлепао једрилицу панчевачке „Утве” – југословенски дар турској авијацији. Транспорт је трајао 32 сата.

Будући да је у војсци завршио и курс пољопривредне авијације, најпре се професионално опробао у том ресору. На првом лету је добио задатак да из једномоторног „јункерса 35” ДДТ-јем попрска Дедиње, уочи посете цара Етиопије Хајле Селасија Титу. У путничку авијацију је прешао 1959. године, да би у Јату остао до пензије. Путнике је превозио у свим временским условима – дању, ноћу, по ветру, магли, киши...

Једна од најкритичнијих ситуација му се десила на лету од Дубровника до Стокхолма, седамдесетих година. Из Јата су одлучили да том приликом уобичајени ДЦ-9 замене „боингом 707”, због већег капацитета. Међутим, контролор у Стокхолму, подразумевајући да стиже ДЦ-9, упутио је авион на писту подесну за тај тип авиона, али – исувише кратку за „боинга”.

„Схвативши шта се дешава, копилоту сам поверио управљање, а ја сам залегао на папучице кочница. Успели смо да скренемо с писте на траву, где је било довољно места да се зауставимо. Само је гума страдала. Тад сам оседео”, каже Боћа.

Летео је Боћа и у јеку ирачко-иранског рата, превозећи живе пилиће за Техеран, у пратњи иранских борбених авиона. Такође, транспортовао је неколико товара намештаја из Венеције и педесетак торти из Париза у Централноафричку Републику, за потребе устоличења Жан-Беделе Бокасе. У сећању му је и транспорт 70 живих бикова из СФРЈ у Јемен, за тамошњу војску.

„Бикове је убацивао Бразилац специјално ангажован за ту прилику а из авиона су избачена скоро сва седишта. Неколико дана пре тога је био земљотрес у Јемену, па је Црвени крст спаковао две-три тоне лекова и ћебади као хуманитарну помоћ. Планирано је да се укрца и једна наша представница дипломатског кора која би их уручила. Али, видевши да постоје само два седишта и да ће летети са 70 бикова, одустала је, а мене су овластили да уручим помоћ”, кроз смех прича Боћа.

Можда и најживописнији лет му је био кад је из Диселдорфа за потребе Института „Торлак” превозио младунце мајмуна.

„У авиону смо били само копилот и ја, па смо оставили отворена врата кабина. Одједном, на улазу у пилотску кабину смо видели мајмуна који се ослободио из кавеза. Гледао ме је право у очи. Само што не пита сме ли да уђе. Поставили смо га да седи с нама. Све време је радознало гледао у инструменте”, каже Вишњић.

Кад једрилица јури пилота

Приликом лета једрилицом 1953. године, Богољуб Вишњић је био принуђен да посегне за падобраном, јер је летелица упала у ковит.

„Искочио сам са 1.500 метара, а падобран ми се отворио тек на око 350 метара. До тог тренутка, једрилица се све време обрушавала на земљу недалеко од мене, као да ме јури. Приземљио сам се двестотинак метара даље од места где је пала, у село Шарлинци код Лесковца”, каже Вишњић.

Све то је видела сељанка која је недалеко одатле чувала стоку. Ревносно је дојавила локалним челницима да је „пао авион без мотор”. Хитро је послата патрола која је ухапсила Боћу. Пошто у селу није било притвора, закључали су га у магазу с кукурузом. На крају, показало се да Боћа није никакав шпијун или какав сличан сумњивац.