Шта нам је донела улица

У Београду и у Србији се од почетка овог века протестовало због изборних крађа, због погрома над Србима и српским светињама на Косову и Метохији, смањења пензија, због слободе медија. На улице се излазило и због високе цене горива и ниске цене малина, сече заветног храста на траси ауто-пута, за ослобађање Војислава Шешеља из хашког притвора и против изручења хашких бегунаца Међународном суду правде, због геј права или против права хомосексуалних особа.

Демонстрирало се против ослобађајућих пресуда Готовини, Маркачу и Харадинају, против бриселских споразума о КиМ, против посете Хилари Клинтон 2012. и против измена Закона о раду 2014. године... Ђаци су се бунили због отказа омиљеном наставнику, маме су излазиле на улице због закона који је умањио породиљска примања, десничари су се окупљали у протесту против споразума с НАТО-ом, еколози се „туку” бранећи реке од градитеља малих хидроелектрана, а једном су, давне 2001, мост „Газела” у Београду блокирале специјалне јединице, тзв. црвене беретке.

Обележје друге декаде 21. века у глобалним размерама су нагли развој и масовно коришћење друштвених мрежа и истовремено неповерење у традиционалне политичке партије, што је за последицу имало чешће самоорганизовање грађана путем „Твитера” и „Фејсбука” и избегавање „услуга” политичара и странака. И умногоме због тога, те кризе партија и политике, без којих уличне демонстрације обично не могу да имају чврсту структуру, добру организацију и јасне захтеве, тврде неки аналитичари, чак и тако масовни и распрострањени протести попут оних под заједничким именом „Occupy” из 2011. године – нису успели.

Пример демонстрација код нас које је, чини се, угасила њихова спонтаност јесу „Протести против диктатуре”, после председничких избора у Србији 2017. године. Александар Вучић однео је убедљиву победу, али су за њом уследиле критике – да су избори били нерегуларни и да бирачки спискови нису били сређени. Ове вишедневне пролећне демонстрације, макар званично, нису имале организатора, а сазиване су посредством друштвених мрежа.

На више начина, углавном млади учесници, трудили су се да оставе утисак спонтаности – долазећи из различитих праваца у центар Београда, насумично одређујући трасу шетње, истичући како ниједан изборни кандидат није њихов. Како су протести одмицали захтеви су се кристалисали, али је истовремено опадала бројност учесника. У почетку су се тражиле оставке новоизабраног председника, председнице Скупштине Србије и чланова РЕМ-а, али у међувремену је примат добила социјална тематика, попут питања бољег статуса радника, уз слоган „Врати баби пензију”.

Иако на ове скупове из 2017. личе по разноврсности, а често и неодређености циљева и захтева, учесници актуелних протестних шетњи под слоганом „Један од пет милиона”, који се у Београду одржавају сваке суботе од 8. децембра прошле године, ипак се хвале једним конкретним резултатом – хапшењем председника општине Гроцка Драгољуба Симоновића под сумњом да је наредио напад на новинара Милана Јовановића. Представници власти не прихватају да је то било испуњавање захтева оних који протестују, него редован посао истражних служби. А пошто им, кажу, није јасно шта тачно демонстранти траже, власт као спасоносно решење нуди – изборе. Опозиција, пак, само то неће. Реч је о делу опозиције који на овим хибридним грађанско-политичким протестима, како тврди, само обезбеђује логистику.

За ових мало више од 18 година и својеврсног пунолетства грађанске и политичке сцене у мирнодопским условима, Србија је прешла пут од рушилачких демонстрација до данашњих протестних шетњи у којима се учесници труде, како то неки и иронично примећују, да не згазе ни траву, а органи реда – да буду невидљиви. Да ли су то докази да смо достигли политичку зрелост својствену модерним демократијама? Мада, према сликама протеста из Француске, Шпаније, САД и Грчке, на пример, рекло би се да те демократије у последње време почињу да личе на Србију из ранијег периода.

У сваком случају, мало шта од тих побуна на нашим просторима је имало конкретних резултата, а више су остали упамћени по краткорочним ударима на нерве незаинтересованог дела грађанства због блокада улица, кашњења превоза, разбијеног градског мобилијара и излога, закаснелог почетка школске године и скраћених часова.