Šta nam je donela ulica

U Beogradu i u Srbiji se od početka ovog veka protestovalo zbog izbornih krađa, zbog pogroma nad Srbima i srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji, smanjenja penzija, zbog slobode medija. Na ulice se izlazilo i zbog visoke cene goriva i niske cene malina, seče zavetnog hrasta na trasi auto-puta, za oslobađanje Vojislava Šešelja iz haškog pritvora i protiv izručenja haških begunaca Međunarodnom sudu pravde, zbog gej prava ili protiv prava homoseksualnih osoba.

Demonstriralo se protiv oslobađajućih presuda Gotovini, Markaču i Haradinaju, protiv briselskih sporazuma o KiM, protiv posete Hilari Klinton 2012. i protiv izmena Zakona o radu 2014. godine... Đaci su se bunili zbog otkaza omiljenom nastavniku, mame su izlazile na ulice zbog zakona koji je umanjio porodiljska primanja, desničari su se okupljali u protestu protiv sporazuma s NATO-om, ekolozi se „tuku” braneći reke od graditelja malih hidroelektrana, a jednom su, davne 2001, most „Gazela” u Beogradu blokirale specijalne jedinice, tzv. crvene beretke.

Obeležje druge dekade 21. veka u globalnim razmerama su nagli razvoj i masovno korišćenje društvenih mreža i istovremeno nepoverenje u tradicionalne političke partije, što je za posledicu imalo češće samoorganizovanje građana putem „Tvitera” i „Fejsbuka” i izbegavanje „usluga” političara i stranaka. I umnogome zbog toga, te krize partija i politike, bez kojih ulične demonstracije obično ne mogu da imaju čvrstu strukturu, dobru organizaciju i jasne zahteve, tvrde neki analitičari, čak i tako masovni i rasprostranjeni protesti poput onih pod zajedničkim imenom „Occupy” iz 2011. godine – nisu uspeli.

Primer demonstracija kod nas koje je, čini se, ugasila njihova spontanost jesu „Protesti protiv diktature”, posle predsedničkih izbora u Srbiji 2017. godine. Aleksandar Vučić odneo je ubedljivu pobedu, ali su za njom usledile kritike – da su izbori bili neregularni i da birački spiskovi nisu bili sređeni. Ove višednevne prolećne demonstracije, makar zvanično, nisu imale organizatora, a sazivane su posredstvom društvenih mreža.

Na više načina, uglavnom mladi učesnici, trudili su se da ostave utisak spontanosti – dolazeći iz različitih pravaca u centar Beograda, nasumično određujući trasu šetnje, ističući kako nijedan izborni kandidat nije njihov. Kako su protesti odmicali zahtevi su se kristalisali, ali je istovremeno opadala brojnost učesnika. U početku su se tražile ostavke novoizabranog predsednika, predsednice Skupštine Srbije i članova REM-a, ali u međuvremenu je primat dobila socijalna tematika, poput pitanja boljeg statusa radnika, uz slogan „Vrati babi penziju”.

Iako na ove skupove iz 2017. liče po raznovrsnosti, a često i neodređenosti ciljeva i zahteva, učesnici aktuelnih protestnih šetnji pod sloganom „Jedan od pet miliona”, koji se u Beogradu održavaju svake subote od 8. decembra prošle godine, ipak se hvale jednim konkretnim rezultatom – hapšenjem predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića pod sumnjom da je naredio napad na novinara Milana Jovanovića. Predstavnici vlasti ne prihvataju da je to bilo ispunjavanje zahteva onih koji protestuju, nego redovan posao istražnih službi. A pošto im, kažu, nije jasno šta tačno demonstranti traže, vlast kao spasonosno rešenje nudi – izbore. Opozicija, pak, samo to neće. Reč je o delu opozicije koji na ovim hibridnim građansko-političkim protestima, kako tvrdi, samo obezbeđuje logistiku.

Za ovih malo više od 18 godina i svojevrsnog punoletstva građanske i političke scene u mirnodopskim uslovima, Srbija je prešla put od rušilačkih demonstracija do današnjih protestnih šetnji u kojima se učesnici trude, kako to neki i ironično primećuju, da ne zgaze ni travu, a organi reda – da budu nevidljivi. Da li su to dokazi da smo dostigli političku zrelost svojstvenu modernim demokratijama? Mada, prema slikama protesta iz Francuske, Španije, SAD i Grčke, na primer, reklo bi se da te demokratije u poslednje vreme počinju da liče na Srbiju iz ranijeg perioda.

U svakom slučaju, malo šta od tih pobuna na našim prostorima je imalo konkretnih rezultata, a više su ostali upamćeni po kratkoročnim udarima na nerve nezainteresovanog dela građanstva zbog blokada ulica, kašnjenja prevoza, razbijenog gradskog mobilijara i izloga, zakasnelog početka školske godine i skraćenih časova.