Бечка офанзива против дошљака

Међу приоритетима аустријске унутрашње политике за ову годину доминира онај који се, практично, своди на радикално срезавање права свих дошљака – и грађана ЕУ и оних који су својевремено прихватили аустријско држављанство.

То потврђују статистички подаци о протеривању непожељних странаца у 2018. години. Две трећине од укупно 4.660 протераних особа – „враћених у домовину”, каже се у Бечу – грађани су ЕУ (45 одсто) или држављани источних земаља Европе и с Балкана (18 одсто). Словаци, Срби, Мађари и Румуни су на челу тужне статистике. Разлози њиховог протеривања углавном нису били непоштовање закона, како се у јавности неуморно апострофира, Боравак у Аустрији дужи од три месеца без запослења и одговарајућег здравственог осигурања, или без доказа о средствима која омогућавају финансирање животних потреба у дужем року, довољан је разлог за ускраћивање „гостопримства” чак и ако је о грађанима ЕУ реч.

Аустријски стручњак за европско право, професор Универзитета Инзбрук Валтер Обвексер објаснио је: „Грађани ЕУ могу се задржати дуже од три месеца у некој другој држави чланици ако располажу с довољно новца, имају полису здравственог осигурања и могу све то да докажу.” У супротном је недостатак финансијских средстава и социјалног осигурања оправдан разлог за њихово протеривање – које се, истини за вољу, нешто другачије дефинише. Каже се да је реч о помоћи приликом враћања у домовину.

Премда Аустрија сваке године објављује одговарајуће статистике крајем јануара, или почетком фебруара, општи је утисак да је овогодишњи термин одабран с наумом – уочи почетка информативног састанка ЕУ у Букурешту – консултација о будућем третману миграната и азиланата, али и усред жучних расправа о (не)оправданости протеривања миграната.

Стиче се утисак да је неизречена аргументација Аустријанаца уочи европског састанка на врху да Беч не примењује у пракси ригорозне мере протеривања азиланата, бар не у истом обиму као према грађанима ЕУ. Истовремено се намеће закључак да је неопходно пооштрити регулативе о третману дошљака из других културних окружења на европском и на националном нивоу. Како би такво пооштравање законских регулатива требало да изгледа у Аустрији, могло би се закључити на основу „размишљања” министра унутрашњих послова, слободара Херберта Кикла: залаже се за увођење регулатива које би омогућиле протеривање потенцијално непожељних особа – без конкретног повода – који би евентуално могли да се огреше о законе Алпске републике.

„Обрели смо се у перверзној ситуацији да седимо (скрштених руку) и чекамо да нас неко угрози”, изјавио је Кикл уочи европског састанка у Букурешту и додао да је куцнуо час да Европа олакша поступак протеривања непожељних дошљака. А да би се раздвојио кукољ од пшенице, министар Кикл предлаже (на националном нивоу) завођење прописа по коме би мигранти, пре свега азиланти, морали писано да се обавежу на присуство у контролисаном простору – у некој врсти логора.

Ако се описаним, рестриктивним мерама против дошљака придода кампања одузимања пасоша Турцима који су прихватили аустријско држављанство, а нису добили испис из турског држављанства, или се претпоставља – без конкретних доказа – да су поново примили турско држављанство, постаје јасније да Аустрија намерава да радикално редефинише могућности странаца који нису спремни на потпуну интеграцију, одричући се свог порекла, корена и традиције.

Овакво иступање садашњих одговорних политичара Алпске републике подсећа на доба када су у Двојној монархији „поданици другог реда”, превасходно Чеси, Пољаци и Јужни Словени, морали да воде живот парија на територији „немачке Аустрије”, а да су тек њихови потомци постајали равноправни грађани. Истини за вољу, поданици некадашњих парија монархије данас су најжешћи критичари новодошлих суграђана. И то не тек од јуче. О томе сведочи и кампања коју је седамдесетих година прошлог века водила тадашња социјалистичка влада: „Зовем се Коларић, а ти си Коларитс. Зашто ми онда кажеш да сам Ћуш?” (Ћуш је погрдни назив за Балканце, као „Шваба” за Немце на нашим просторима.)

Ваљало би, за крај, поменути (умерене) протесте леве опозиције и зелених у Аустрији против нових рестриктивних мера десно-десне владе. Критикују да нису у складу са важећим законима и са Уставом. Слободарском министру Херберту Киклу то није засметало. Напротив, изјавио је: „Право је инструмент политике, никако обрнуто.”