Спремна сам да кажем збогом

Берлин- Француска редитељка, сценаристкиња, документариста, фотограф, продуцент и монтажер – легендарна Ањес Варда, која ће у мају напунити 91. годину, овогодишња је добитница „Златне камере” Берлинала за свеукупну каријеру. Осим тога, њен најновији, задивљујуће полетан и енергичан дугометражни документарни филм „Варда о Ањес”, приказан је на Берлинском фестивалу у главном програму ван конкуренције.

Сусрет са овом неуморном „кумом француског Новог таласа”, која је за 65 године своје плодне каријере снимила 54 филма и телевизијских пројеката и суочавање са њеним тестаментарним филмом – освртом  на сопствено стваралаштво, на живот, порекло (грчко, њен отац је био пореклом Грк из Солуна), уметничке и личне изазове, оставља дубок утисак. Ањес Варда је незаобилазни део не само француске већ и светске филмске историје, део културног наслеђа свих нас...

Путујете светом, номиновани сте за Оскара, добили сте почасну „Златну палму”, недавно вам је у Маракешу приређен омаж, у Берлину додељена „Златна камера”, неуморни сте?

Сада када сам довољно стара сви се труде да ме награђују, а то је као да вам кажу: „Матора си, дај да ти нешто дамо”. Сада имам пуне полице награда. Захвална сам на овим поклонима, али сматрам да то није фер према другим женама редитељима, које не добијају награде, а заслужују их. Не волим тај осећај да ме понекад награђују као алиби, када желе да докажу како поштују жене. С друге стране, ја сам жива док путујем, док разговарам са људима, док размењујемо речи, утиске о животу и о филмовима. Волим оно што нам живот доноси, сва та изненађења која он приређује људима, ево и мени, константно. То је оно што сматрам узбудљивим и због чега нећу стати.

Ту вашу животну незаустављивост видели смо и у филму „Варда о Ањес”, је ли било захтевно осврнути се на веома дугу и плодну каријеру?

Није било ни захтевно ни тешко, зато што ја дубоко мислим о ономе што радим и зато што, када нешто већ урадим, не мислим о томе да ли сам нешто могла урадити боље или другачије. Увек покушавам да разумем креативни процес. Он није само техничке природе, он са собом носи доста спонтаности, јер ја сам уметник. У 20. веку сам била филмски стваралац, а у 21. веку сам коначно постала уметник!

Дуго сте за себе говорили да сте са својим стваралаштвом негде на маргини?

Да, увек на маргини тих неких филмских система који су постојали и још увек постоје. За све ове силне године дала сам све од себе имајући у виду да је сваки филм авантура уколико у себи садржи тај осећај експеримента. Никада себе нисам копирала идући од филма до филма. Ако и јесам припадала неком „систему” онда је то негде на маргинама. Никада нисам снимила акциони филм, никада научно-фантастични, никада заиста компликовани филм, јер су моје амбиције увек биле скромне.

Увек су биле занимљиве ваше филмске идеје и у играним и у документарним филмовима?

Можда зато што никада нисам покушавала да нешто важно кажем или да путем филма шаљем неке важне поруке. Увек сам само желела да гледам у људе, да их посматрам и да са њима делим оно што мислим или осећам. Овај мој нови филм можда није забаван, али то је то. Или ће га људи и после Берлина гледати или неће. Нема ту много филозофије.

Али, зато у филму има много ваших животних, емотивних и филмских лекција, многи су „Варда о Ањес” назвали вашим опроштајним мастер класом?

Можда је тако, али ја се не осећам као мастер. Овај филм је збирка тих мојих филмских лекција које сам држала свугде по свету, од Харварда до венецијанске плаже, и мислим да после њега више нема потребе да држим предавања. Спремна сам да кажем збогом...