Бити грађанин

Одмах на почетку да разјаснимо једну ствар – појам грађанин је политички појам. Реч је о припаднику организоване политичке заједнице – државе, чији је статус одређен његовим или њеним политичким положајем у поменутој политичкој заједници. То даље значи да и грађански протест представља политички чин (јаван и ненасилан), који има за циљ непристајање на одређене поступке власти.

Такође, грађанин не припада ускостраначкој политичкој категорији, што значи да ни грађански протест није ускостраначки политички чин. Ову разлику једино не увиђају они који политику сагледавају искључиво као олигархијску арену унутар које се партије и странке боре за власт. Међутим, политика је знатно комплекснија област од ускостручног политичког арбајта. (Ускостручног у контексту партијско-страначких „стручњака” који сматрају да једино они имају монопол над политичком делатношћу.)

Политика дакле не подразумева само партијски активизам, већ и онај нестраначки – грађански. Штавише, политика се односи на сваку активност коју појединци и групе спроводе у грађанском друштву с циљем да утичу на јавну политику. Отуда политички чин неће подразумевати ситуацију у којој грађанин просипа корпу са смећем у контејнер, али је свакако политички чин уколико грађанин корпу са смећем проспе испред Народне скупштине. Таквим перформансом, грађанин изражава лично незадовољство начином на који га представљају они којима је на изборима дао овлашћење да га представљају у кључној институцији законодавне власти. Но, то не значи да је такав грађанин неваспитани и насилни припадник друштва или члан ове или оне политичке странке. У питању може бити лични чин грађанске непослушности. Јер бити грађанин, не значи само имати зајемчене слободе и права које му припадају као људском бићу, већ и активно користити поменута права и слободе. И, наравно, побунити се уколико су та права и слободе угрожене.

Појам грађанин „скован” је у Француској револуцији и овековечен у чувеној Декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године. На тај начин је обичан човек, до тог тренутка обесправљени и маргинализовани појединац, доспео на јавну сцену као политичко биће, а не само као биолошки организам. Штавише, након Француске револуције појам грађанин престаје да означава становника града и почиње да подразумева друштвено-политички статус који подједнако обухвата и богате и сиромашне припаднике државе као политичке заједнице.

(Игор Гатало)

Данас се грађанима називају сви држављани једне земље који имају право гласа али и широк дијапазон обавеза према политичкој заједници у којој живе – држави, но којима заузврат та иста политичка заједница – држава гарантује права и слободе. Дешава се, међутим, да слободе и права грађана буду угрожене. И тада грађани или реагују или не реагују. Управо се на поменутом реаговању или нереаговању може извршити типологија грађана. На пример, активни грађани (грађани у правом смислу те речи) ангажоваће се да заштите лична права и слободе, као и права и слободе других. Насупрот њима, пасивни грађани ће трпети кршења основних права и слобода од стране државе па ће се на тај начин сами сврстати у категорију поданика.

Активни грађанин слободно критикује власт која крши људска права и слободе без обзира на то да ли је за ту власт гласао, јер је вођен идејом општег добра. Пасивни поданик толерише самовољу политичко-партијске опције коју симпатише и која му неретко обезбеђује одређене привилегије.  Стога је у праву Ерих Фром када у спису „Имати ли бити” каже да разлика између имања и бивствовања јесте разлика између друштва усмереног на ствари и оног усмереног на особе. Није битно ако толеришем кршење основних моралних принципа друштва у којем живим, све док од таквог чина имам личних користи и повољних шанси да згрћем још више материјалних добара. Нажалост живимо у свету у којем овакав животни став доминира.

У свету који човека претвара у ствар и који ставља акценат на имати уместо на бити. Тим пре је улога грађанина веома драгоцена у времену у којем живимо. Јер бити грађанин значи имати слободу али не често и привилегије. Док бити страначки поданик значи имати често привилегије али не и слободу. Реч је о два супротстављена типа карактера, при чему карактер поданика – потрошача преовладава, а са њим и орвеловска максима „слобода је ропство”.

*Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа