Biti građanin

Odmah na početku da razjasnimo jednu stvar – pojam građanin je politički pojam. Reč je o pripadniku organizovane političke zajednice – države, čiji je status određen njegovim ili njenim političkim položajem u pomenutoj političkoj zajednici. To dalje znači da i građanski protest predstavlja politički čin (javan i nenasilan), koji ima za cilj nepristajanje na određene postupke vlasti.

Takođe, građanin ne pripada uskostranačkoj političkoj kategoriji, što znači da ni građanski protest nije uskostranački politički čin. Ovu razliku jedino ne uviđaju oni koji politiku sagledavaju isključivo kao oligarhijsku arenu unutar koje se partije i stranke bore za vlast. Međutim, politika je znatno kompleksnija oblast od uskostručnog političkog arbajta. (Uskostručnog u kontekstu partijsko-stranačkih „stručnjaka” koji smatraju da jedino oni imaju monopol nad političkom delatnošću.)

Politika dakle ne podrazumeva samo partijski aktivizam, već i onaj nestranački – građanski. Štaviše, politika se odnosi na svaku aktivnost koju pojedinci i grupe sprovode u građanskom društvu s ciljem da utiču na javnu politiku. Otuda politički čin neće podrazumevati situaciju u kojoj građanin prosipa korpu sa smećem u kontejner, ali je svakako politički čin ukoliko građanin korpu sa smećem prospe ispred Narodne skupštine. Takvim performansom, građanin izražava lično nezadovoljstvo načinom na koji ga predstavljaju oni kojima je na izborima dao ovlašćenje da ga predstavljaju u ključnoj instituciji zakonodavne vlasti. No, to ne znači da je takav građanin nevaspitani i nasilni pripadnik društva ili član ove ili one političke stranke. U pitanju može biti lični čin građanske neposlušnosti. Jer biti građanin, ne znači samo imati zajemčene slobode i prava koje mu pripadaju kao ljudskom biću, već i aktivno koristiti pomenuta prava i slobode. I, naravno, pobuniti se ukoliko su ta prava i slobode ugrožene.

Pojam građanin „skovan” je u Francuskoj revoluciji i ovekovečen u čuvenoj Deklaraciji o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine. Na taj način je običan čovek, do tog trenutka obespravljeni i marginalizovani pojedinac, dospeo na javnu scenu kao političko biće, a ne samo kao biološki organizam. Štaviše, nakon Francuske revolucije pojam građanin prestaje da označava stanovnika grada i počinje da podrazumeva društveno-politički status koji podjednako obuhvata i bogate i siromašne pripadnike države kao političke zajednice.

(Igor Gatalo)

Danas se građanima nazivaju svi državljani jedne zemlje koji imaju pravo glasa ali i širok dijapazon obaveza prema političkoj zajednici u kojoj žive – državi, no kojima zauzvrat ta ista politička zajednica – država garantuje prava i slobode. Dešava se, međutim, da slobode i prava građana budu ugrožene. I tada građani ili reaguju ili ne reaguju. Upravo se na pomenutom reagovanju ili nereagovanju može izvršiti tipologija građana. Na primer, aktivni građani (građani u pravom smislu te reči) angažovaće se da zaštite lična prava i slobode, kao i prava i slobode drugih. Nasuprot njima, pasivni građani će trpeti kršenja osnovnih prava i sloboda od strane države pa će se na taj način sami svrstati u kategoriju podanika.

Aktivni građanin slobodno kritikuje vlast koja krši ljudska prava i slobode bez obzira na to da li je za tu vlast glasao, jer je vođen idejom opšteg dobra. Pasivni podanik toleriše samovolju političko-partijske opcije koju simpatiše i koja mu neretko obezbeđuje određene privilegije.  Stoga je u pravu Erih From kada u spisu „Imati li biti” kaže da razlika između imanja i bivstvovanja jeste razlika između društva usmerenog na stvari i onog usmerenog na osobe. Nije bitno ako tolerišem kršenje osnovnih moralnih principa društva u kojem živim, sve dok od takvog čina imam ličnih koristi i povoljnih šansi da zgrćem još više materijalnih dobara. Nažalost živimo u svetu u kojem ovakav životni stav dominira.

U svetu koji čoveka pretvara u stvar i koji stavlja akcenat na imati umesto na biti. Tim pre je uloga građanina veoma dragocena u vremenu u kojem živimo. Jer biti građanin znači imati slobodu ali ne često i privilegije. Dok biti stranački podanik znači imati često privilegije ali ne i slobodu. Reč je o dva suprotstavljena tipa karaktera, pri čemu karakter podanika – potrošača preovladava, a sa njim i orvelovska maksima „sloboda je ropstvo”.

*Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista