Доследност се (не)исплати

Постоји ли нит која повезује народњачку коалицију и ЛДП, две на нашој политичкој сцени можда и најсупротстављеније опције? Ако је судити по изборним резултатима, ма колико чудно звучало изгледа да постоји. Наиме и једни и други су на изборима прошли испод очекивања, тако да је могуће да неће бити у прилици да учествују у формирању владе. А главни разлог за такав резултат по многима лежи у чињеници да су они до краја остали привржени својим политичким принципима. Зато се поставља питање да ли су то гласачи „казнили” њихову доследност или ригидност и да ли се у политици више исплати бити флексибилан или истрајан.

Aко се реално погледа, и „народњацима” и ЛДП-у се много тога може замерити, али им се не може оспорити доследност. Коштуничин став да Србија може потписати споразум о Стабилизацији и придруживању само ако се ЕУ у њему експлицитно изјасни да је Косово део Србије може се, можда, тумачити као ригидност, али је неоспорна чињеница да је он на томе од почетка инсистирао и то по цену губитка власти на изборима. Исто се може рећи и за политику ЛДП-а према Косову, која је од почетка јасна и отворена, за њихово инсистирање на лустрацији, потпуној либерализацији економије, борби против монопола...

Са друге стране, имамо примере да су солидан резултат постигле странке које су показале већу прилагодљивост. Тако, рецимо дистанцирање од политике „народњачке коалиције” и одређено приближавање Тадићу није, судећи по изборним резултатима, нимало нашкодило Драгану Марковићу Палми и његовој ЈС мада их је до пре који месец било тешко замислити у тој улози. Ни партијама из коалиције За европску Србију изгледа не смета што ће партнера за нову владу морати да траже међу социјалистима без обзира на ранији однос према њима и чињеницу да су на дан Милошевићеве сахране многи од њених лидера дували у пиштаљке и пуштали балоне по Калемегдану...

Таквих примера било је доста и у ближој прошлости, а има их и у нашем окружењу. Тако, у суседној Хрватској ХДЗ-у није политички нашкодила чињеница да су још у прошлој влади коалиционе партнере нашли међу српским странкама (додуше, многи тврде да они у хрватској влади служе само као икебана), што њихови претходници, социјалисти нису били спремни да ураде.

Може ли се, из свих ових примера извући неки закључак? Да ли бирачима више одговара нечије доследно инсистирање на принципима, ма колико они изгледали „тврди”, тешко оствариви и непопуларни, или се више исплати бити флексибилнији и имати „осећај за тренутак”. Где је граница на којој доследност прелази у ригидност, а флексибилност и осећај за реалност у превртљивост?

На ова питања, није лако одговорити. Већина аналитичара, ипак сматра да је за успех на изборима, поред добре „рекламе” најважније имати слуха за жеље бирача (макар их после и не испунили), осећај за ствари које су њима битне, свест о историјском тренутку у којем се друштво налази, као и добре практичне резултате, нарочито на „локалу”.

Тако се чини да су социјалне теме и жеље за брзим интеграцијама у овом тренутку доминантне међу бирачима у Србији, па су највише успеха имале странке које су их у кампањи ставиле у први план.