Ратни циљ постигнут за конференцијским столом

Још на почетку рата, 1914. године, Србија је у Нишкој декларацији дефинисала ратне циљеве, међу којима се издвајају два – одбрана земље и стварање заједничке југословенске државе. Наша влада од њих није одступала до краја рата. У остваривању другог циља, полуга је био Југословенски одбор, који је практично био основан у новембру 1914. у Фиренци, а званично 1. маја 1915. у Паризу. Српска влада пресудно је утицала на формирање овог одбора и континуирано га финансирала.

Председник одбора био је Анте Трумбић, правник и политичар из Сплита, а чланови представници Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске који су се залагали за стварање југословенске државе. После повлачења наше војске у Албанију 1915. године, одбор се знатно осамосталио од српске владе, тим пре што је почео да добија и новчану помоћ од Југословенске народне одбране из Јужне Америке. Дошло је и до размимоилажења, нарочито кад је реч о границама и уређењу будуће државе.

У том смислу 1917. је била посебно деликатна. Војска и влада већ две године налазиле су се изван земље, због чега је било нужно повући потез који би показао да Србија не одустаје од својих ратних циљева, укључујући и стварање југословенске државе. То је био један од главних разлога за одржавање конференције на Крфу, од 15. до 20. јула. Нарочито су тешки били разговори о будућем уређењу земље. Пашић и српска влада залагали су се да заједничка држава буде централизована и без унутрашњих граница, док је Трумбићу и већини хрватских политичара био ближи федералистички модел. На крају је био постигнут компромис да се о будућем унутрашњем уређењу изјасни уставотворна скупштина, формирана после спроведених општих избора. О осталим питањима договори су лакше постигнути, па је Крфска декларација усвојена и свечано проглашена 20. јула 1917. године.

„Држава Срба, Хрвата и Словенаца познатих још и под именом Јужни Словени или Југословени биће слободна, независна Краљевина са јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је дала доказа да се са идејама и осећањима не двоји од народа и да ставља народну вољу и слободу врх свега. Држава ова зваће се Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, а владалац Краљ Срба, Хрвата и Словенаца”, наведено је у прве две (од укупно 13) одредби Крфске декларације.

Историчари наглашавају да је важност овог документа у томе што је истакао захтев да се уједињење изврши на основу јединства „троименог” народа, односно његовог права на самоопредељење. Крфском декларацијом било је одређено да после уједињења јужнословенских покрајина у једну државу она постане уставна и парламентарна монархија, чији ће заједнички послови бити одбрана и дипломатија, као и да ће имати јединствену валуту и монетарни систем, поштански и телеграфски саобраћај и друге функције. Договорено је и да се у новој јужнословенској држави поштује једнакост грађана, равноправност ћирилице и латинице и равноправност признатих вера, да држава има јединствене симболе (грб, заставу и химну) и јединствен календар, а дефинисан је и начин доношења устава.

Крфска декларација имала је велики одјек, како у емиграцији, тако и у „југословенским земљама”, а није прошла неопажено ни код савезника, посебно оних, попут Италије, чији су се интереси, кад је реч о будућим границама, преклапали са интересима Србије. Крфску декларацију одмах је подржао и Црногорски одбор за народно уједињење, у чијем су саставу били политичари који су се, за разлику од краља Николе, залагали за безусловно уједињење са Србијом.

Тако се у декларацији Црногорског одбора, усвојеној 11. августа 1917, поред осталог каже: „Налазећи да Црна Гора овим ратом завршује своју улогу као засебна српска држава и да јој, као таквој, досљедно свему предстоји само улазак у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, прихвата у цјелини декларацију предсједника српске владе г. Николе Пашића и предсједника Југословенског одбора др Анте Трумбића”. Ваља истаћи да је Никола Пашић током целог рата уједињење Србије и Црне Горе сматрао унутрашњим српским питањем и инсистирао да до њега мора доћи, макар и не било Југославије.

Записано у Крфској декларацији материјализовано је годину и по касније – 1. децембра 1918, кад је регент Александар Карађорђевић у Београду прогласио стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.