Ratni cilj postignut za konferencijskim stolom

Još na početku rata, 1914. godine, Srbija je u Niškoj deklaraciji definisala ratne ciljeve, među kojima se izdvajaju dva – odbrana zemlje i stvaranje zajedničke jugoslovenske države. Naša vlada od njih nije odstupala do kraja rata. U ostvarivanju drugog cilja, poluga je bio Jugoslovenski odbor, koji je praktično bio osnovan u novembru 1914. u Firenci, a zvanično 1. maja 1915. u Parizu. Srpska vlada presudno je uticala na formiranje ovog odbora i kontinuirano ga finansirala.

Predsednik odbora bio je Ante Trumbić, pravnik i političar iz Splita, a članovi predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca iz Austrougarske koji su se zalagali za stvaranje jugoslovenske države. Posle povlačenja naše vojske u Albaniju 1915. godine, odbor se znatno osamostalio od srpske vlade, tim pre što je počeo da dobija i novčanu pomoć od Jugoslovenske narodne odbrane iz Južne Amerike. Došlo je i do razmimoilaženja, naročito kad je reč o granicama i uređenju buduće države.

U tom smislu 1917. je bila posebno delikatna. Vojska i vlada već dve godine nalazile su se izvan zemlje, zbog čega je bilo nužno povući potez koji bi pokazao da Srbija ne odustaje od svojih ratnih ciljeva, uključujući i stvaranje jugoslovenske države. To je bio jedan od glavnih razloga za održavanje konferencije na Krfu, od 15. do 20. jula. Naročito su teški bili razgovori o budućem uređenju zemlje. Pašić i srpska vlada zalagali su se da zajednička država bude centralizovana i bez unutrašnjih granica, dok je Trumbiću i većini hrvatskih političara bio bliži federalistički model. Na kraju je bio postignut kompromis da se o budućem unutrašnjem uređenju izjasni ustavotvorna skupština, formirana posle sprovedenih opštih izbora. O ostalim pitanjima dogovori su lakše postignuti, pa je Krfska deklaracija usvojena i svečano proglašena 20. jula 1917. godine.

„Država Srba, Hrvata i Slovenaca poznatih još i pod imenom Južni Sloveni ili Jugosloveni biće slobodna, nezavisna Kraljevina sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Ona će biti ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija na čelu sa dinastijom Karađorđevića, koja je dala dokaza da se sa idejama i osećanjima ne dvoji od naroda i da stavlja narodnu volju i slobodu vrh svega. Država ova zvaće se Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, a vladalac Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca”, navedeno je u prve dve (od ukupno 13) odredbi Krfske deklaracije.

Istoričari naglašavaju da je važnost ovog dokumenta u tome što je istakao zahtev da se ujedinjenje izvrši na osnovu jedinstva „troimenog” naroda, odnosno njegovog prava na samoopredeljenje. Krfskom deklaracijom bilo je određeno da posle ujedinjenja južnoslovenskih pokrajina u jednu državu ona postane ustavna i parlamentarna monarhija, čiji će zajednički poslovi biti odbrana i diplomatija, kao i da će imati jedinstvenu valutu i monetarni sistem, poštanski i telegrafski saobraćaj i druge funkcije. Dogovoreno je i da se u novoj južnoslovenskoj državi poštuje jednakost građana, ravnopravnost ćirilice i latinice i ravnopravnost priznatih vera, da država ima jedinstvene simbole (grb, zastavu i himnu) i jedinstven kalendar, a definisan je i način donošenja ustava.

Krfska deklaracija imala je veliki odjek, kako u emigraciji, tako i u „jugoslovenskim zemljama”, a nije prošla neopaženo ni kod saveznika, posebno onih, poput Italije, čiji su se interesi, kad je reč o budućim granicama, preklapali sa interesima Srbije. Krfsku deklaraciju odmah je podržao i Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, u čijem su sastavu bili političari koji su se, za razliku od kralja Nikole, zalagali za bezuslovno ujedinjenje sa Srbijom.

Tako se u deklaraciji Crnogorskog odbora, usvojenoj 11. avgusta 1917, pored ostalog kaže: „Nalazeći da Crna Gora ovim ratom završuje svoju ulogu kao zasebna srpska država i da joj, kao takvoj, dosljedno svemu predstoji samo ulazak u Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca, prihvata u cjelini deklaraciju predsjednika srpske vlade g. Nikole Pašića i predsjednika Jugoslovenskog odbora dr Ante Trumbića”. Valja istaći da je Nikola Pašić tokom celog rata ujedinjenje Srbije i Crne Gore smatrao unutrašnjim srpskim pitanjem i insistirao da do njega mora doći, makar i ne bilo Jugoslavije.

Zapisano u Krfskoj deklaraciji materijalizovano je godinu i po kasnije – 1. decembra 1918, kad je regent Aleksandar Karađorđević u Beogradu proglasio stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.