Русија против американизације

Све приче да је свет спреман да прихвати универзалну демократију, да је друштвени систем какав промовише Америка најбољи могући, па и пријемчив за друге укључујући и Русију, пале су у воду. Илузије о благодетима живота на западном континенту остале су да живе још само на филмском платну.

Новост за Американце, па и оне из званичних структура, јесте да су у Русији схватили да „спасење” какво им нуде с друге стране Атлантика није баш оно ка чему би требало стремити. По окончању Хладног рата, многи у Америци су веровали да је и питање Русије, практично, стављено ад акта. Прве године по нестанку совјетске државе многима на Западу су указивале на то да се и Русија прилагођава америчком виђењу света. У годинама по поновном осамостаљењу тако су, можда, мислили и сами Руси. Ипак, рачуница се показала погрешном.

Али, свој глас су дигли они који нису пристајали на „американизацију”. Поготово не под понуђеним условима. Традиција великог царства није могла бити угашена. Враћање историјским коренима већина Руса је схватила као повратак самима себи. „Биоскопска Америка” престала је да буде идеал.

Много тога се десило захваљујући и променама на глобалном плану. Технолошки развој универзална је чињеница и више нема земаља које по том питању драстично одскачу од осталих. Електронски медији и интернет остварили су визију канадског социолога Маршала Маклуана (1911-1980) о свету као глобалном селу.

Већ и само то што у Русији почињу да схватају да су поново планетарна сила отвара нове видике. Гледање на свет с таквих позиција све мање је страно и планерима из Кремља. Помно праћење дешавања у најближем окружењу, посебно у бившим совјетским републикама, па и утицај на њих, више није једини изазов. Пажња се усмерава на друге крајеве света: од Сирије и Блиског истока уопште, па до најновијих збивања у Венецуели.

Пропали покушаји да земља добије западно рухо вратили су Русима дуго потискивани осећај да је њихова држава ипак – империја. Била је то у временима монархије, и у доба СССР-а, а позиви на повратак царским коренима све су учесталији. Али, док су у давна времена овамо узалуд насртале тадашње најмоћније европске армије, такође под императорском палицом, данас је главни противник Америка, земља која нема сличну традицију, у коју су бежали управо они који нису били спремни да живе по правилима царевине.

Стивен Коен, стручњак за Русију и предавач на универзитетима у Њујорку и Принстону, за најстарији амерички недељник „Нејшен” пише: „Руске демократе често протестују против `империјалне` спољне политике актуелног председника Владимира Путина. Али, како онда ти исти тумаче изјаву колумнисте ’Вашингтон поста’ од 15. јануара у којој стоји: `Као и деци, и нацијама је потребан тутор. Нације морају да знају и поштују одређена правила. САД су ту као родитељ. Друге земље им се обраћају да их воде, али и приморавају да поштују поменута правила. У том смислу, Трамп је – омануо’”.

Данашња Русија свакако није по вољи Америке, којој светске дизгине полако измичу из руку. Већ и сама потреба вашингтонске администрације, структура ЕУ и појединих европских земаља да сопствене политичке промашаје „покрију” оптужбама на руски рачун, а због наводног уплитања у изборне процесе других земаља и шпијунску делатност, јасно говори да је идеја американизације евроазијског џина коначно ишчилела.