Rusija protiv amerikanizacije

Sve priče da je svet spreman da prihvati univerzalnu demokratiju, da je društveni sistem kakav promoviše Amerika najbolji mogući, pa i prijemčiv za druge uključujući i Rusiju, pale su u vodu. Iluzije o blagodetima života na zapadnom kontinentu ostale su da žive još samo na filmskom platnu.

Novost za Amerikance, pa i one iz zvaničnih struktura, jeste da su u Rusiji shvatili da „spasenje” kakvo im nude s druge strane Atlantika nije baš ono ka čemu bi trebalo stremiti. Po okončanju Hladnog rata, mnogi u Americi su verovali da je i pitanje Rusije, praktično, stavljeno ad akta. Prve godine po nestanku sovjetske države mnogima na Zapadu su ukazivale na to da se i Rusija prilagođava američkom viđenju sveta. U godinama po ponovnom osamostaljenju tako su, možda, mislili i sami Rusi. Ipak, računica se pokazala pogrešnom.

Ali, svoj glas su digli oni koji nisu pristajali na „amerikanizaciju”. Pogotovo ne pod ponuđenim uslovima. Tradicija velikog carstva nije mogla biti ugašena. Vraćanje istorijskim korenima većina Rusa je shvatila kao povratak samima sebi. „Bioskopska Amerika” prestala je da bude ideal.

Mnogo toga se desilo zahvaljujući i promenama na globalnom planu. Tehnološki razvoj univerzalna je činjenica i više nema zemalja koje po tom pitanju drastično odskaču od ostalih. Elektronski mediji i internet ostvarili su viziju kanadskog sociologa Maršala Makluana (1911-1980) o svetu kao globalnom selu.

Već i samo to što u Rusiji počinju da shvataju da su ponovo planetarna sila otvara nove vidike. Gledanje na svet s takvih pozicija sve manje je strano i planerima iz Kremlja. Pomno praćenje dešavanja u najbližem okruženju, posebno u bivšim sovjetskim republikama, pa i uticaj na njih, više nije jedini izazov. Pažnja se usmerava na druge krajeve sveta: od Sirije i Bliskog istoka uopšte, pa do najnovijih zbivanja u Venecueli.

Propali pokušaji da zemlja dobije zapadno ruho vratili su Rusima dugo potiskivani osećaj da je njihova država ipak – imperija. Bila je to u vremenima monarhije, i u doba SSSR-a, a pozivi na povratak carskim korenima sve su učestaliji. Ali, dok su u davna vremena ovamo uzalud nasrtale tadašnje najmoćnije evropske armije, takođe pod imperatorskom palicom, danas je glavni protivnik Amerika, zemlja koja nema sličnu tradiciju, u koju su bežali upravo oni koji nisu bili spremni da žive po pravilima carevine.

Stiven Koen, stručnjak za Rusiju i predavač na univerzitetima u Njujorku i Prinstonu, za najstariji američki nedeljnik „Nejšen” piše: „Ruske demokrate često protestuju protiv `imperijalne` spoljne politike aktuelnog predsednika Vladimira Putina. Ali, kako onda ti isti tumače izjavu kolumniste ’Vašington posta’ od 15. januara u kojoj stoji: `Kao i deci, i nacijama je potreban tutor. Nacije moraju da znaju i poštuju određena pravila. SAD su tu kao roditelj. Druge zemlje im se obraćaju da ih vode, ali i primoravaju da poštuju pomenuta pravila. U tom smislu, Tramp je – omanuo’”.

Današnja Rusija svakako nije po volji Amerike, kojoj svetske dizgine polako izmiču iz ruku. Već i sama potreba vašingtonske administracije, struktura EU i pojedinih evropskih zemalja da sopstvene političke promašaje „pokriju” optužbama na ruski račun, a zbog navodnog uplitanja u izborne procese drugih zemalja i špijunsku delatnost, jasno govori da je ideja amerikanizacije evroazijskog džina konačno iščilela.