Кључ је у задругама

Холандија има 1,5 милиона хектара обрадиве земље, ишчупане из мора, и годишњи извоз пољопривредно-прехрамбених производа вредан 75 милијарди евра. Србија има пет милиона хектара висококвалитетне обрадиве земље и извоз сировина за производњу хране у вредности од свега 3,1 милијарду долара у 2017. години. Од тога 1,2 милијарде чине воће и поврће. У Европи се годишње произведе 12 милиона тона јабука, Пољска у томе учествује са 42 одсто, а ми са просечно 360.000 тона, или рекордних 420.000 тона у 2018. години.

Европски експерти за воћарство Србију називају воћарским рајем, а ми то благо пуштамо да зараста у коров. Од једног хектара засађеног јабукама у Европи, када се подмире сви трошкови, остане 8.000 евра чисте зараде. У Србији, с обзиром на услове, могло би да остане и два или три пута више, али хајде прво да узмемо само тих 8.000. Хипотетички, када би од пет милиона хектара половина била под јабуком, то би доносило 24 милијарде евра годишње. Рачунајте да ће најмање трећина ићи у прераду, која доноси већу зараду, и долазимо до износа од 30 милијарди евра. Имајте на уму и да јабука није најскупља и да малина и вишња коштају више. Иначе, од укупног извоза сировина за производњу хране, рецимо, од малина Србија добија око 300 милиона долара годишње и 250 милиона долара од извоза кукуруза. Као нико у свету, рецимо, извозимо кукуруз, а они који га купују њиме хране свиње и касније их продају Србији. После тога, Србија се хвали да се налази међу десет извозника кукуруза у свету. То није за похвалу. Јер, од кукуруза може да се у индустрији добије чак 1.300 разних производа, који би се могли извести по вишеструко већој цени.

Да би се до тога дошло, кључну улогу морају да играју задруге, које решавају главне проблеме сељака у свету. Помажу да се обрађује земља и продаје род. Србија 16 има задружних савеза по окрузима. У тих 10 округа, који окупљају по неколико великих градова, морају да имају по 50 великих задруга. Задруга би била стожер око којег се окупљају пољопривредници, јер од ње добијају механизацију, хемијска средства, ђубриво, агрономе... Уз сваку задругу требало би направити погон за прераду воћа и поврћа. У Србији се вратио дух задругарства, па је за непуне две године основано 340 нових задруга. За годину и по држава је у њихов опоравак уложила милијарду динара. Тај новац добило је 95 задруга, односно малих предузећа. У 2019. години планира се улагање још 715 милиона динара за 70 задруга.

У овом тренутку на бироу имамо 32.000 младих који су завршили пољопривредне школе и 5.500 агронома са дипломом факултета. Дакле, кадровски потенцијал постоји. Агенције раде као некада велике продајне куће – њихов циљ је да у свету нађу купце за тај производ. Примера ради, залеђену малину или сок, сируп, џем, а плаћају се од процента продаје. Сељак не би бринуо о томе шта ће бити са родом и био би плаћен на време. Слични договори могли се остварити и са хладњачама.

Проблем је почетни капитал за финансирање задруга. Ево и решења. Држава би требало да задругама да кредите, рецимо свакој по 10–20 милиона евра за механизацију и прерађивачки погон. То је укупно између 500 милиона и милијарду евра, а задруге би те паре почеле да враћају за две године, када стигне род. А 20 одсто, колико би узимале задруге, од 24 милијарде је 4,8 милијарди евра годишње. Од тих пара брзо би се вратили кредити. Држава би могла да помогне и тако што ће своје пољопривредно земљиште, о чијој површини нико не жели да изнесе тачан податак, дати у закуп незапосленима. Примера ради, у Нишу и околини тренутно има око 50.000 незапослених. Да десетини од њих дате по 10 хектара општинског земљишта, бесплатне саднице и механизацију из задруге, то је око 5.000 збринутих, који ће враћати новац држави, цивилизовати запустела села и зарађивати новац од кога ће, преко задруге, општина добити нову инфраструктуру. Процена је да државног земљишта има између 500.000 хектара. Ако их дате нашим људима у закуп, ви сте за годину дана запослили 50.000 људи. Тај број је и већи ако се урачунају они који ће радити у задругама и агенцијама. Велику помоћ у извозу задругама треба да пружи Развојна агенција Србије (РАС). Она треба да помогне у проналажењу купаца и организацији извоза. То су некада радиле фирме као што су „Генекс”, „Инекс”, „Прогрес”... Уколико успеју да годишње продају производе за пет милиона евра и да узму само један проценат, то је 50.000 евра. То треба да буду сложене задруге у Србији. Већ су основане три, а хитно је потребно најмање пет таквих организација.

Од једног хектара под кајсијом остане 6.500 евра зараде. Ако од 10 хектара остане 65.000 евра, од којих би 25.000 дали задрузи на конто закупа и услуга, једној породици би остало 40.000 евра годишње да живи и даље улаже. Онда би се и наталитет повећао, јер би људи рађали да би ту земљу задржали.

Члан Академијског одбора за село САНУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа